Фудбалски пут нашег саговорника био је све само не обичан. Иза себе има године искуства у различитим лигама, сусрете са великим очекивањима, тешке повреде, али и тријумфе. Данас, након завршене играчке каријере, посвећен је менаџерском послу и преношењу искуства млађим генерацијама.
Како си почео да се бавиш фудбалом и где си стицао прва знања?
„Прве фудбалске кораке остварио сам са неких 10 година. Почео сам да играм у „Полимљу“. Било је у мојој генерацији много талентованих играча. Фудбал у Пријепољу је тада био на знатно вишем нивоу. Могу да кажем да смо научили да играмо на улици. А пошто смо званично морали негде да играмо, одлучили смо се за тај наш клуб“.
Где и како си даље унапређивао своје знање?
„После осмог разреда одлучио сам да идем у Црну Гору. Доста нас је тада уписивало и средњу школу у неким другим градовима, јер нам је и она била јако важна. Родитељи су стављали школу на прво место. Док велики број данашњих родитеља већ размишља где би могли да пошаљу дете да игра. Али доста мојих другара је било талентовано и отишли су на разне стране, у Ужице, Чачак, Београд, Подгорицу, Сарајево“.
Када си отишао и на који начин у Подгорицу? Шта је за тебе представљало то искуство са тако мало година?
„Преко тадашњег тренера Синише Љујића дошао сам до клуба у Подгорици „Црвене стијене“. Онда су нас позвали на утакмицу у Мојковцу. Ту смо били нас двојица, мој друг Јовица Ћуковић и ја. У том тренутку, Мојковац је био близу а ми нисмо имали шта да изгубимо. Отишли смо да одиграмо утакмицу заједно уз подршку родитеља. На срећу, одиграо сам добро, дао два или три гола. Тада су нам дали обећање да ће нам помоћи при упису у школу, да ћемо имати плаћен смештај и храну, као и неки џепарац. Нисам очекивао да ће бити тако тешко на почетку. Морао сам да идем у школу и, чим завршим наставу, ишао сам на тренинг где се од мене очекивало да будем добар. Међутим, како је време одмицало, у Подгорици сам веома заволео фудбал“.
На који начин је дошло до преласка у „Партизан“?
„Потом смо нас двојица прешли да играмо са старијом генерацијом. Тада смо играли утакмицу за првака Србије и Црне Горе против „Партизана“. Ту утакмицу смо на домаћем терену изгубили резултатом 2:1, а онда смо у Београду изгубили поражавајућим резултатом 9:1. Међутим, неко ме тада запазио. Отац ме назвао и рекао да треба да идем у „Партизан“. Без објашњења, само ми је рекао да треба да идемо на пробу седам дана. Та проба није била усмерена на мене, већ на једног левог бека. Међутим, вероватно је то судбина, али сам за тих седам дана показао све што знам. Сећам се одлично да сам на рођендан 26. јануара, враћајући се кући, добио позив на разговор са тадашњим тренером. Остало је да средим сву папирологију, па је тада дошло и до физичког обрачуна. Сећам се да се Мијо Велимировић потукао због мене“.
Како је текла даља игра за наш чувени клуб?
„У том узрасту смо сматрали да излазак у град подразумева да одемо да поједемо сладолед. Посветио сам се фудбалу, напредовао, јер је њихова школа фудбала била можда најбоља у Европи. Били смо на најбољим турнирима у Европи, играли против најбољих клубова, Реал Мадрида, Јувентуса, Манчестера. Тада сам, могу да кажем, био на врхунцу. Можда сам чак у том моменту схватио да могу да будем добар играч и да је преда мном каријера. Уследио је позив од неких менаџера, веровао сам погрешним људима и био је то погрешан одабир“.
Одлучио си се да идеш још даље. На који начин си градио даљу каријеру?
„Преко пријатеља из Пријепоља, ступио сам у контакт са менаџерима из Сарајева. То ме привукло, а већ сам решио да мењам средину, па сам већ са 18 година отишао тамо. Ту сам провео пар месеци, а потом сам добио визу и отишао у Чешку. Потписао сам уговор са клубом „Теплице“ на пет година. Нисам могао да играм за њихов први тим, па су ме послали на посудбу у Другу лигу екипи која се тада борила за опстанак. Ту сам провео годину дана и одиграо одлично. Некако сам ту као играч сазревао, било ми је потребно то искуство, јер је чешка лига била јако тешка. Међутим, када сам се вратио у „Теплице“, једноставно није било места за мене. У Чешкој сам оперисао и препоне због изузетних физичких напора“.
Знамо сви за твоје искуство у Сарајеву. На који начин се то одвијало и како је дошло до пеха који ти је окренуо ток каријере?
„Након Чешке, менаџери су дошли на идеју да се вратим поново за Сарајево. Тамо ме чекао велики притисак, велики клуб, чудна средина. Стадиони су били пуни увек и ако добро одиграш утакмицу, можеш да изађеш у град, а ако изгубиш утакмицу, мораш да седиш код куће. Ту смо играли Европу, а за мене се десио један кобан тренутак. Промашио сам одлучујући пенал, тадашњи тренер ме аутоматски извео напоље. У тим тренуцима, имали смо још двадесет минута да одиграмо утакмицу и постигнемо погодак. Међутим, ја сам тада раскинуо уговор, сутрадан се спаковао и одмах пошао кући. Чекао сам можда 7-8 месеци, тренирао у Пријепољу и био без клуба“.
Играо си у у више земаља Европе и света. Како је дошло до свих тих ангажмана?
„У Пољској сам провео једну годину. Клуб је имао одређене финансијске проблеме, тако да то нијше ишло како сам мислио да треба. Вратио сам се опет у Чешку у „Теплице“. Потом сам у Словачкој провео пола године. Међутим, десило се да смо сви, на неки начин, отерани из клуба. Тада је уследила опет операција. Све сам морао сам да прођем, после тога морао сам да се опорављам 5-6 дана и да аутомобилом дођем кући. Онда је уследила игра у Холандији. Ту се нисам снашао, а пријатељи су ми препоручили да се вратим у Црну Гору. „Рудар“ из Пљеваља пружио ми је шансу. Ту сам пола године играо олично, имао супер друштво, било ми је и близу куће“.
Где си провео најбоље дане играчке керијере?
„За игру у Кореји сам мислио да је уговор из снова. Међутим, договор је пропао. Поново сам се вратио у „Будућност“ из Подгорице на пола године. Онда сам добио нову шансу у Кини. Могу рећи да ми је било тешко у почетку, али да је прелепо искуство. Онда су се тренери променили, а ја сам добио понуду од другог клуба. Било ми је одлично. Потом сам се вратио кући на одмор и имао планове да останем у Кини до краја каријере. Онда је пандемија пореметила све. Почео сам да играм за „Напредак“ из Крушевца где сам постигао највише голова, одиграо најбољу сезону у каријери. Отишао сам на пар месеци у Турску. Тамо сам доживео повреду леђа. Вратио сам се за Крушевац опет. Грчку сам потом сматрао за лепу за живот, као и Малту“.
Шта те подстакло да завршиш играчку каријеру и почнеш да се бавиш менаџерским послом?
„Пар пута сам направио одабир у смислу живота на Малти и у Грчкој, што је било погрешно. Негде сам већ у току игре на Малти и у Грчкој увидео да не дајем 100% од себе и да то више не иде. Онда сам гледао где друго да се усмерим. И данас сматрам да сам имао много потенцијала да будем добар тренер. Међутим, био је то један веома дугачак пут и процес који траје једно шест или седам година. После бих морао да јурим шансу као млад тренер, а на нашим просторима је тешко пробити се. Појавила се идеја да бих могао да будем менаџер. То је један посао који је веома интересантан, код мене буди изазове и волим то што радим“.
Која је твоја порука играчима који стасавају у данашњем времену?
„Када се вратиш са тренинга срећан, играо или не, испуњен си фудбалом. Онда није битно где живиш, да ли си на селу или у граду или било где“.
Верица Кијановић
