Када са неким делите школске клупе, смех у ходницима и снове о
будућности, посебно је лепо касније видети како се ти снови
претварају у стварност. Моја школска другарица из Пријепољске
гимназије данас живи у Београду и ради као новинарка. Њен пут није
био лак — од одласка из малог града до освајања великог медијског
простора. Али оно што је остајало исто јесте њена упорност,
храброст и љубав према истини.
Колико ти је тешко пало да се одвојиш од породице и одеш у Београд
на студије, након завршене Пријепољске гимназије?
„Одлазак из Пријепоља био је један од најтежих корака у мом животу. Није
то било само паковање кофера и промена адресе – то је било кидање од
оног што ми је било најближе, најсигурније и најпознатије. Породица, моја
улица, дом, људи који знају твоје име и пре него што кажеш „здраво“ – све
то сам морала да оставим. Београд ме дочекао хладан, брз и без времена за
било какву сентименталност. Али баш тај одлазак ме обликовао – натерао
ме да одрастем, да се изборим за себе, да не заборавим одакле сам, али и
да не дозволим да ме то ограничава“.
Из ове перспективе, сматраш ли да је твоје одрастање и сазревање
убрзано одласком у велики град?
„Да, засигурно. Деца из мањих средина, из унутрашњости, као да морају
да одрасту раније. Када сам дошла у Београд, осећала сам се као да сам
бачена у лавиринт без карте. Имала сам осећај да ће ме прогутати, не само
град, већ и све што долази сa њим – туђина, брзина, борба за стан,
стипендију, посао. Али у тој борби сам научила колико могу, колико
вредим и колико је важно не изгубити себе док покушаваш да се уклопиш.
То није било само сазревање, већ много више од тога. Из ове перспективе,
као да то нисам била ја“.
Када смо биле у средњој школи, ако се сећаш момената, говорили су нам да „тежак“ може бити само физички посао. Сматраш ли да је
студирање „тешко“ у сваком погледу?
„Студирање није било само изазов у погледу испита и учења. Било је ту
пуно препрека и малих борби које су се одвијале изван слушаонице и амфитеатра. Када покушаваш да учиш, а у себи носиш бригу о свему осталом: како ћеш платити рачуне, шта ћеш јести. Када нема никога да ти скува нешто топло, када су ноћи дуге, а умор велики, и када те понекад хвата она тешка усамљеност далеко од дома. Тешко је било и мени, али и мојим родитељима. Знам колико су бринули. Знајући да сам далеко, да се сваки мој корак рачуна, да се свака препрека може одразити и на њих, та тежина се делила на две стране. Њихова љубав и подршка били су моја
тачка ослонца, али није било лако ни њима да носе ту бригу. Учење је
привилегија – иако тешка и често сурова, ипак је шанса да растеш, да се
бориш и да постанеш боља верзија себе. И кад се осмотриш уназад,
схватиш да су најважније лекције управо оне које нису написане у
књигама, већ оне које понесеш са собом“.
Да ли ти је одувек био сан да се бавиш новинарством и колико је
тешко изборити се за место у оваквом свету?
„Као дете маштала сам о новинарству, увек постављала много питања,
тражила смисао, тумачила тишину међу речима. С временом, пред крај
студија прерасло је у позив. Изборити се у овом свету је изазов – посебно
ако ниси из „центра“, ако немаш везе, ако почињеш од нуле. Али ако имаш глас, истину, упорност и жељу да не ћутиш на неправду – онда полако,
корак по корак, ствараш своје место“.
Сви сањамо о томе да се ипак запослимо у струци, ма колико то било
тешко у данашње време. Чиме се тин сада бавиш и колико ти значи
посао?
„Радим као новинарка и репортерка на Инсајдер ТВ-у, што за мене није
само посао, већ привилегија и мисија. Новинарство ми омогућава да
постављам питања која се други не усуђују, да будем глас оних који се не
чују, да откривам, повезујем и покрећем. Рад у струци је за мене заправо
потврда да се вреди борити, иако пут није био нимало лак. Новинарство у
Србији је данас тешко погођено, под притисцима и ограничењима. Али ми
нисмо држачи микрофона – наша улога је да постављамо питања, тражимо
правду и боримо се за глас грађана и обичног човека. Инсајдер ми то
омогућава. Искуства са терена су ме научила колико је важно бити на лицу
места, слушати људе, разумети контекст. Увек ћу се враћати тим причама,
јер су оне суштина онога због чега сам у овом послу“.
Пратећи твој рад, за мене веома инспитариван а верујем и за многе
друге, сазнала сам да си пратила студенте који су у жару своје борбе
бициклима кренули ка Стразбуру. Можеш ли нам открити како је то
изгледало?
„Студентска борба је као да посматраш свој одраз у огледалу. Видела сам
себе у сваком говору, побуни, у сваком „нећемо више тако“. Та борба је
глас нове генерације. Посебно емотивно искуство за мене била је
бициклистичка тура до Стразбура. Пратила сам их као репортерка, а у исто
време сам се борила са таласима поноса, емоција и одговорности. Видети
те младе људе како педалирају кроз километре, границе, своје границе –
све због идеје, због вредности, због боље будућности – било је дубоко
инспиративно. Ту сам стекла не само репортерско искуство, већ и дубоку
веру у то да ова генерација има шта да каже и покаже. После 11 дана пута,
11 европских градова и метропола, након “бици-туре”, направили смо и
документарац који је донео приче наших људи из дијаспоре, емоцију, снагу
и жељу за променом“.
На основу тог искуства, као и свег осталог, шта сада желиш да
поручиш младима младима из мањих средина који мисле да велики
снови нису за њих?
„Поручила бих им да не пристају на наметнуте границе. Велики снови
немају географију. Није важно одакле крећеш, већ како корачаш. И ако си
из малог места, можеш да размишљаш велико, да сањаш гласно и да се
бориш храбро. Неће бити лако, али биће вредно. Са друге стране,
Пријепоље даје највећи ослонац – то је место где порастеш, где се
формира твој карактер, где учиш шта значе поштење, рад и поштовање.
Важно је где одрастеш, јер то обликује човека . Управо то васпитање и
корени из малог су највећа снага“.
Волиш ли своје родно Пријепоље, колико му се често враћаш и видиш
ли га на твојој мапи у будућности?
„Пријепоље је мој корен, мој мир и моја тишина после буке. Волим га
дубоко и искрено. Враћам му се кад год могу – некад само на дан-два, али
довољно да се подсетим ко сам и шта ми је важно. Да ли га видим у
будућности? Да. И никада не бих бежала од њега. Напротив, желела бих да
му се вратим и будем део његове приче, да допринесем и да оно што ми је
дало увек чувам и поштујем“.
Како би, по твом виђењу, могао да се унапреди живот у овако малој
средини попут Пријепоља?
„Тако што ћемо слушати младе. Дати им глас, подршку, ресурсе. Потребна
је култура, образовање, инфраструктура – али пре свега поверење у њихове
идеје. Пријепоље има потенцијал, али га треба неговати, а не напуштати.
Можда неће све доћи одједном, али ако се млади врате са знањем и вољом,
све је могуће“.
За крај нам откриј макар део твојих планова за будућност за коју сви
верујемо да ће бити светла.
„Желим да останем у новинарству, да наставим да постављам питања и
радим важне приче. Желим да растем као професионалац, али и као човек.
Видећемо где ће ме пут одвести – можда опет у Пријепоље. Где год то
било, једно је сигурно – бићу на месту где нешто могу да покренем,
променим на боље и где могу да пронађем свој мир“.
Верица Кијановић
