Када разговарате са Драгославом Батом Бабићем, одмах осетите страст према поезији која га прати од детињства. У причи за читаче, Бато открива свој пут од гимназије до првих стихова, као и како је Пријепоље обликовало његову креативност.
„Мој почетак била је Гимназија. То није било озбиљно писање, већ више брушење заната, али је значило први корак на путу поезије“, каже Бато. „Песници који су ме обележили били су Неруда, Витмен, Буковски, Јесењин, Шимборска… Од домаћих – Васко Попа, и опет Попа.“
Осамдесете године донеле су у Пријепољу пуно културних догађаја. „Основали смо Књижевну омладину Пријепоља, место окупљања и размене идеја, а организовали смо низ књижевних вечери“, прича он. „Године 1984. преко Полимља објавио сам прву књигу Отицање плодности, а убрзо и другу – Простор у рамовима, коју је штампала Међурепубличка заједница за културу из Пљеваља.“
Након тога уследила су бројна признања: „Књига Простор у рамовима наишла је на одличан пријем, а 1988. добио сам Паунову награду из Ужица за најбољу књигу у ужичком региону. На Југословенском фестивалу поезије младих у Врбасу, песмом Лађа освојио сам друго место – огроман успех за мене тада.“
Бато се сећа и анегдоте о наслову једне од својих збирки: „Касније сам објавио књигу Ручак на облацима. На први поглед делује као песничка слобода, али за мене је то био нови поетски почетак. Пријатељ из Црне Горе, песник Борис Кастел, објавио је збирку Ручак на хридинама. Звао сам га да видим да ли му смета сличност у наслову. Рекао је да се радује мојој књизи – и то је за мене био знак да идем даље.“
О теми поезије Бато каже: „Моје збирке немају строги редослед песама. Сваки стих је засебна целина, повезан на свој начин. Тематски мотиви су издвојени догађаји из живота, доведени у поетски облик. Поезија је игра – игра која оставља без даха и гледаоце и слушаоце.“
О Пријепољу каже: „Често кажем да је Пријепоље најлепши град на свету – и то стварно мислим. Овај крај има све што је природа могла да подари. То што смо у провинцији није ништа необично – нисмо једини.“
На питање о утицају савремених технологија и вештачке интелигенције, Бато одговара: „Нисам одушевљен. Верујем да су емоције оно што никад не могу да осете те ‘напуњене лутке’ до врха информацијама. На крају ће ипак победити људи.“
О својим најдражим песмама каже: „Од ранијих – Лађа, од новијих – Ново небо и На крају једне приче. Пишем где стигнем – најчешће у тишини или у дворишту, у хладу старе јабуке.“
И поручује читаоцима: „Пробајте некад са Ручком на облацима – сигурно се нећете покајати.“
Драгослав Бато Бабић је песник који својом поезијом успева да повезује прошлост и садашњост, сећања и инспирацију, природу и људске емоције. Његова прича показује како се упорност, љубав према завичају и непрестано стваралаштво могу спојити у живот који оставља трајан утисак – и на читатеље и на његову заједницу у Пријепољу.
Ања Пузовић
