U malom ateljeu u Prijepolju, među komadićima poludragog kamenja, kristala i sjajnih cirkona, nastaju unikatni komadi nakita koji su do sada otputovali na sve kontinente. Njihov tvorac je Miloš Sokić, profesor likovnog vaspitanja, koji je svoj život i rad posvetio umetnosti – ali i hrabrosti da od hobija napravi posao koji traje već više od dve decenije.
Nakon što je završio studije na Fakultetu likovnih i primenjenih umetnosti, mogao je da ostane u Beogradu. Umesto toga, odlučio je da se vrati u Prijepolje, zasnuje porodicu i okuša se u spoju prosvete i umetničkog stvaranja. Nedovoljna plata u školi i urođena potreba da stvara vodili su ga ka tome da hobi pretvori u posao. Danas, zajedno sa bratom Savom, stoji iza firme Unika art, brenda koji je prepoznat širom Srbije.
„Onog trenutka kada sam se vratio sa studija iz Beograda, pošto je plata prosvetara nedovoljna za život, a ja imam dovoljnu sposobnost i znanje da radim još nešto, počeo sam da slikam i da prodajem slike. Međutim, to je naporan posao, a i sporije se slike prodaju. U školi sa klincima sam počeo da pravim nakit, od gline, koju smo ručno oslikavali i lakirali da bi bila vodootporna. I tako je sve počelo. Mada sam imao i dobrog nastavnika likovnog, Murata Čokića, koji mi je usadio ljubav prema umetnosti. I u porodici moj pokojni ujak je bio nastavnik likovnog, pa malo vučem i tu genetsku crtu“, priča Miloš.
Prve ogrlice nastale su gotovo slučajno – na času u školi. Kada je krenuo na letovanje, poneo je nekoliko komada i probao da ih ponudi kupcima na primorju. „Nijednu ogrlicu nisam vratio kući. Kada sam video koliko su ljudi zainteresovani, nakon toga smo deset godina zaredom provodili leta na moru prodajući nakit. To je bilo veliko iskustvo i vetar u leđa“, priseća se Sokić.
Eksperimentisao je sa glinom, terakotom, a kasnije i sa beolinom koji je umesto kuvanja – pekao, verujući da se tako bolje zadržava intenzitet boje. Posle su stigli sajmovi, novi materijali i usavršavanje. „Počeo sam da širim asortiman, pa sam od ogrlica došao do minđuša, medaljona, narukvica. To je specifičan nakit, ne nosi ga svako i nije ni zamišljen za svakoga. Najviše su ga kupovali stranci – posebna publika koja zna da ceni ručni rad“, objašnjava Miloš.
Sledeći korak bio je ozbiljan – osnivanje firme sa bratom Savom. „Otvorili smo firmu Unika art i krenuo je prvi uvoz materijala – poludragog kamena, kristala, hirurškog čelika. Od države nikada nisam dobio ni subvenciju ni pomoć, iako sam tražio. Sve smo izgurali zahvaljujući našem trudu i radu. Firma traje već više od 13 godina“, kaže on.
Danas ne rade maloprodaju, već snabdevaju radnje širom Srbije. Proizvodnja se zasniva na kvalitetnim materijalima – od hirurškog čelika i poludragog kamenja do cirkona i stakla. „Sve vreme sam radio na usavršavanju. Ne želim da pravim nakit koji izaziva iritacije ili da neko ima razloga za reklamaciju. Bavim se i popravkom nakita, sve što se desi znam da popravim. Uvozimo čelik i kristale, a kutije za nakit nabavljam iz Novog Sada. Voleo bih da to mogu da kupim u Prijepolju, ali nema zainteresovanih da se time bave“, kaže Miloš.
Zaokružio je ceo proces – od dizajna i izrade nakita, preko pakovanja, do veleprodaje. Ali, i pored uspeha, Sokić naglašava ono što ga najviše boli – nedostatak podrške. „Smatram da nije fer da mladi koji odluče da ostanu i pokrenu mali biznis nemaju nikakvu pomoć. Ja je nisam imao. Opština bi morala da organizuje bazare, pruži podršku i uputi mlade kako da nastave. Ako njima ne pomognemo, ne znam kome ćemo“, apeluje on.
Priča Miloša Sokića nije samo priča o nakitu. To je priča o upornosti, ljubavi prema umetnosti i verovanju da se i u malom gradu može stvoriti nešto veliko. Njegovi komadi, nastali u Prijepolju, danas se nose širom sveta – kao dokaz da talenat, rad i istrajnost mogu da prevaziđu sve granice.
Anja Puzović
