Љубинко Љубиша Бабић – Чувени, своју 25. одборничку надокнаду поново је усмерио у хуманитарне сврхе, чиме је званично донирао 500.000 динара одбоеничких надокнада. За њега то није само бројка, већ потврда да је могуће део онога што човек добије вратити онима којима је најпотребније.
После 25. дониране одборничке надокнаде, како каже, осећај је посебан.
„Значи много“, каже Бабић, додајући да његов однос према политици никада није био мотив да се њоме бави због личне користи.
„Не знам да се бавим политиком. Бавим реалношћу, оним што је реално за нас у Србији. Ово што ми живимо, то је циркус. То је шатра коју преживљавамо у Србији. Никад горе није било него сад. Ако Бог да нешто помогнем у целој тој причи“, каже Бабић.
Донирање одборничке надокнаде само је један део његовог хуманитарног рада. Много тога, како наглашава, никада није желео да објављује нити да о томе говори. Организовао је бројне хуманитарне вечери, а посебно издваја помоћ тешким онколошким болесницима.
„Тешки онколошки болесници за које смо организовали те хуманитарне вечери су сви живи. То ми је, онако, као да је један благослов према тим људима“, истиче он.
Да је управо 25. надокнада достигла пола милиона динара, није, каже, ни знао док га нису позвали из ТВ Форума.
Бабић сматра да би друштво у целини изгледало другачије када би више људи поступало на сличан начин. Истовремено, отворено говори и о самом систему одборничких надокнада.
„У Скупштини сам предлагао, прво, да се укине. Чиме заслужујемо то? Ја стварно не видим потребу да неко прима, поготово што ти људи сви имају неко своје основно занимање“, објашњава Бабић.
Као један од предлога, Бабић је изнео и то да сви одборници у периоду од осам месеци своје донаторске надокнаде усмере на обнову Висећег моста.
„Нико није подржао тај предлог. Али нема везе. Свако свој крст носи, ја своје носим с поносом“, истиче Љубиша.
И управо у томе, каже, проналази највећу личну сатисфакцију.
„Срећан сам зато што радим то и наставићу да радим. Наставићу и сутра, ако не будем одборник, наравно, са својим хуманитарним радом. Јер то испуњава мене, а надам се да испуњава и друге људе којима помогнем, колико-толико“, јасан је он.
Оно што му, како каже, посебно значи јесу реакције људи којима је помоћ упућена.
„Људи стварно знају да буду захвални. Видите људе од суза до осмеха, онако широког.
Ипак, Бабић наглашава да његова помоћ никада није била условљена политиком.
„Ни сутра, кад буду избори, било кога од тих људи нећу окренути да кажем да гласа за мене. То не бих урадио. Људи гласају по својој савести. Ко мисли да ја заслужујем неки глас, нека ме гласа, ко мисли да не, нека не. Само људи нека мисле својом главом“.
Бабић је био и први одборник у Скупштини општине Пријепоље који је јавно подржао студенте у блокади, определивши једну од својих надокнада управо за њих.
За њега се, међутим, хуманитарни рад не завршава ни одборничким мандатом, ни политиком. Он, како сам каже, намерава да настави да помаже и онда када више не буде одборник. Јер, на крају, његова највећа награда није новац, функција или политички поен, већ тренутак у којем нечије сузе замени осмех.
В. Кијановић
