Неки људи једноставно имају визије, идеје и енергију коју несебично деле и
за њих су спремни да се боре. Постоје неке силе које такве људе гурају
напред… и дају им снагу да издрже оно што већина од нас не би могла. Овом
приликом разговарамо са Његошем Петровићем. Човеком који је отишао
врло рано из родног места, али се увек враћао доносећи нову енергију, идеје
и промене. У последње време га све чешће виђамо у граду, као да се нешто
ново и велико спрема?
Када се осврнете на своје детињство, које успомене и животне лекције су Вас највише обликовале?
„Рођен сам у Душманићима, као млађе дете у скромној радничке породици. Мој петнаест година старији брат био ми је и остао целог живота највећи ослонац. Одрастао сам у времену када се живело скромно, али безбрижно. Тада су се људи истински волели и поштовали, били солидарни, а интереси заједнице стављали су се изнад личних.Да би се разумео тај дух времена и заједништва на којем смо васпитавани, довољно је подсетити се 1983. године и атентата на турског амбасадора у Београду. Када су се зачули пуцњи, обични, голоруки пролазници нису устукнули пред оружјем. Скочили су на, до зуба наоружане атентаторе, да својим заштите туђ живот и одбране част свог града и домовине. Та спремност да се реагује, да се не окреће глава на другу страну и да се заштити човек, била је рефлекс целог једног друштва. Гледајући данашњицу из угла свог активизма, не могу а да се са сетом не запитам: где су та храброст, та дубока солидарност, достојанство и праведност нестали у међувремену? Наш задатак данас је да те вредности поново пробудимо.Посебно место у мом сећању заузимају приче баке и родитеља о томе како су у вихорима Другог светског рата комшије православци и муслимани чували и помагали једни друге, и како у тим најтежим временима нико никога није попреко погледао. Те породичне приче, као и чињенице да се најбољи пријатељ мог покојног оца звао Фехим, а мој најбољи друг из детињства Неџад, формирале су моје темељне људске ставове и принципе да људе не делим по националној и верској припадости, већ по људскости. Вредности усађене у кући биле су мој темељ, који је издржао сурову ратну пропаганду и сејање мржње деведесетих година прошлог века. Своје родољубље сам исказивао кроз љубав према својој а не кроз мржњу према другим нацијама.“
Како си одлучио да одеш у средњу школу ван Пријепоља?
„Разлог је био искључиво техничке природе. У Пријепољу тада није постојао образовни профил и смер који сам желео да упишем, па је наставак школовања у Београду био логичан избор. Током боравка у Београду живео сам код породице свог брата од ујака. То су дивни људи које изузетно поштујем и чију помоћ и подршку ћу заувек памтити. Та врста породичне бриге била је природна за то време, да се увек нађемо при руци једни другима.“
Делиблато је мало место, просто га је тешко и на карти наћи, како си се одлучио тамо отићи, и зашто не Пријепоље?
„У Делиблато сам отишао због посла, са намером да упоредо радим и упишем факултет. Једно време сам живео код брата од стрица, који ми је много помогао да нађем посао. И то је, баш као и у Београду, био одраз оног времена о којем причам, времена у којем су људи бринули једни о другима, где су рођаци помагали без икаквог интереса, само са жељом да ти олакшају почетак. Сплетом животних околности, факултет касније ипак нисам уписао, али је тај период остао важан због животног искуства и те дубоке породичне солидарности на коју смо се тада ослањали.“
Твоје интересовање за политичко деловање и промене у Србији су обележиле твоје сазревање, али донеле и многе промене и нешто ново у Пријепољу. Ко је и како препознао твоју енергију и снагу за промене, и помогао ти да се оствариш на том пољу?
„Моје детињство је било безбрижно, али су рану младост обележили ратнохушкачка политика и тамни облаци који су се надвијали над овим просторима. Сматрао сам својом људском обавезом да се томе супротставим. У августу 1990. године, док сам још био у Пријепољу, учланио сам се у Демократску странку, тада једину релевантну опцију која се отворено супротставила надолазећем злу.По одласку у Делиблато, активирао сам се у општинском одбору у Ковину, где сам био врло оперативан на терену. Мој ентузијазам су препознали људи из врха странке и 1994. године су ме послали назад у Пријепоље, да покушам да оснујем општински и ојачам регионални одбор.Тек тада, по повратку у родни град, постало је потпуно јасно колико је тај посао тежак. Демократска странка је у нашој средини била једина грађанска опција насупрот национално радикалним струјама које су тада доминирале. У општем друштвеном лудилу уопште није било лако наћи довољно храбре људе. Снажно сам се залагао за миран суживот Срба и Бошњака и оштро се супротстављао сваком покушају изазивања мржње и насиља. Из тог периода, посебно сам поносан на своје активности у вези са откривањем истине о злочиначкој отмици у Штрпцима и зверском убиству недужних цивила.Мој циљ у организацији је одувек био да окупим и анимирам паметније и квалитетније људе од себе, а такве нимало није тешко наћи (смех) и да их подржим да раде свој посао. Ту сам да помогнем ако затреба, али и да критикујем када мислим да се греши. Никада нисам био политичар, нити су ме занимале кандидатуре и државне функције. Увек сам био и остао искључиво активиста и оперативац.Када сам у Пријепољу окупио тим таквих људи, моја мисија на том пољу је била завршена и вратио сам се у Делиблато. Тамо сам засновао породицу, 1998. године добио сам првог сина, 2000. године, свега седам дана пре пада Милошевића, ћерку, а 2005. године и другог сина. После убиства Зорана Ђинђића почео сам постепено да се пасивизирам, да бих 2008. године и званично напустио Демократску странку због дубоког неслагања са њеном тадашњом политиком.Ипак, мој активизам и потреба да помажем заједници и онима којима је помоћ најпотребнија, тиме нису престали, само су добили другачији облик. Изван чисте политике, организовао сам кампање за завештање људских органа, акције добровољног давања крви и учествовао у бројним другим хуманитарним пројектима. Од 2021. године, водио сам кампању за бесплатне уџбернике, Фондације Алек Кавчић. Данас сам изузетно поносан што моја деца настављају ту исту борбу за боље друштво, коју сам ја водио целог живота.“
Како сада видиш Србију и Пријепоље?
„Оно што највише поражава јесте чињеница да је вишедеценијски лош систем на крају почео да обликује и лоше људе. Данас живимо у потпуно изврнутом систему вредности, у којем је оно што је некада сматрано смртним грехом постало не само друштвено прихватљиво, већ и похвално. Кукавичлук, себичност, потпуни недостатак емпатије и солидарности, тај морални и вредносни колапс нашег друштва иде паралелно са пропадањем које видимо на сваком кораку.Међутим, у последњих годину ипо дана видимо крај том мраку, од када је на сцену ступио Студентски покрет, као инкарнација свега онога у шта сам веровао и за шта сам се целог живота борио. Они су направили потпуни ресет нашег друштва. Фасциниран сам њиховом памећу, храброшћу, одлучношћу и истрајношћу, иако су их на том путу газили аутомобилима, пребијали, хапсили и сатанизовали. Ти млади људи се не боре за своје функције, они не кандидују себе. Они жртвују себе да би се променио цео овај накарадни систем.“
Све чешће си у родном граду, да ли наговештаваш нешто ново?
„Давно сам отишао из Пријепоља, али оно никад није отишло из мене. Увек сам се радо враћао свом завичају, али неки од мојих долазака у последњих годину ипо дана везани су управо за студентску борбу коју од првог дана подржавам на различите начине. Долазио сам да помогнем у организацији скупова подршке студентским захтевима и окупљању оног најбољег што Пријепоље има и што може препородити нашу општину. Кроз организацију скупова подршке, на које су дошле хиљаде и хиљаде храбрих и одлучних људи, окупила се група сјајних, стручно и морално кредибилних личности, којима се може веровати и који нам враћају наду да за Пријепоље и Србију долазе бољи дани.“
Имаш ли поруку за младе људе Пријепоља?
„Будите паметнији и храбрији од нас ни чувајте своју слободу, јер је она највећа вредност коју човек има. Немојте никад дозволити да вас деле по имену, вери и нацији, људе делите само на добре и лоше. Не прихватајте неправду као нешто нормално! Пријепље је ваш град, Србија је ваша домовина. Борите се да у њој знање буде важније од послушности, поштење важније од интереса, а солиадрност јача од страха!“
Владимир Бабић
