Priznanje „učenik generacije“ predstavlja krunu četvorogodišnjeg rada, truda i posvećenosti. Ove godine tu titulu u Prijepoljskoj gimnaziji ponela je učenica Tamara Pušica, koja je tokom školovanja ostvarila brojne uspehe, među kojima posebno izdvaja prvo mesto na Republičkom takmičenju iz Književne olimpijade. U razgovoru za „Polimlje“ govori o tome šta za nju znači ovo priznanje, kako je uspevala da uskladi sve obaveze, ko joj je bio najveća podrška i kakve planove ima za budućnost.
Kako se osećaš povodom priznanja za učenicu generacije i šta ono za tebe predstavlja?
„Naravno da je to velika čast za mene, da se nađem u grupu izuzetnih ljudi i učenika koji su prethodnih godina obeležili Prijepoljsku gimnaziju. Ne budi posebno uzbuđenje jer je to bila samo potvrda za sav rad i trud kroz ove četiri godine“.
Šta smatraš svojim najvećim uspehom tokom školovanja u Prijepoljskoj gimnaziji?
„Kada govorim o školskim uspesima, svakako bih izdvojila prvo mesto na Republičkom takmičenju na Književnoj olimpijadi. To je za mene, koja sam tad bila prvi razred gimnazije, mnogo značilo da izgradim samopouzdanje i da održim kontinuitet rada u narednim godinama školovanja. Ovde sam bila prirodno-matematički smer i nekako sam mislila da nema šanse da uspem pored dece koja su došla iz Filološke gimnazije iz Beograda. Ali i to mi je značilo jer sam razbila predrasudu da to što dolazim iz malog mesta ne znači da sam u zaostatku za nečim. Samo godinu pre na istom takmičenju sam bila neuspešna, tako da sam shvatila da ako ne ide nešto odmah ne znači da treba da odustanem od toga. Sve je to negde namenjeno za nas, samo čeka pravi trenutak da nam se desi“.
Koliko je bilo izazovno uskladiti školske obaveze, vannastavne aktivnosti i privatni život?
„Dobra organizacija, naravno uz pratnju rada i volje, je ključ uspeha. Moja velika ljubav je folklor i nijedna proba nije smela da trpi zbog škole. Sve što je trebalo, obavi se pre toga. Folklor je zaista imao veliki uticaj na mene, naučio me je da nije bitno to što ću pogrešiti, važno je da nastavim da igram, kako na sceni tako i kroz život. Kroz srednju školu sam stekla i divne prijatelje tako da je svaki dan s njima i u školi i van nje bio mnogo lepši“.
Koji su te predmeti ili oblasti najviše interesovali tokom školovanja i zbog čega?
„Još u osnovnoj školi sam, koliko prirodne toliko i društvene nauke, volela da izučavam, tako da se ta svestranost nastavila. Imala sam uspehe sa takmičenja iz biologije i književnosti. Iako sam bila prirodni smer, istorija je ostala predmet interesovanja. Kroz srednju školu, zahvaljujući mojoj razrednoj koja mi je predavala matematiku, matematika je postala omiljeni predmet. Rešavanje zadataka za mene nije predstavljalo napor, već svaki put želju da otkrijem neki novi način da rešim problem“.
Ko su ljudi koji su ti bili najveća podrška na putu do ovog priznanja?
„Najveća podrška je moja porodica. Oni su zaslužni za svaki moj uspeh. Njima dugujem veliku zahvalnost jer su me naučili da treba biti, na prvom mestu, čovek i pomoći uvek svakom bez da očekujem ikad išta zauzvrat. Moji roditelji su moj ponos, moj uzor, moja najveća snaga, od njih sam naučila šta znači boriti se kad je najteže. Želim da pomenem mog pokojnog dedu Dragišu, moj najveći ponos, koji je verovao u mene i onda kad sam ja sama sumnjala u sebe. U životu nisam imala nekog „preko veze“ ko može da mi sređuje bilo šta, na čemu sam zahvalna, jer je svaki uspeh bio isključivo produkt mog truda i rada. Najpre hvala Gospodu Bogu, Slava i hvala! On bi uvek završio delo ruku mojih, i blagodarim na tome“.
Da li si već odabrala fakultet ili profesiju kojom želiš da se baviš?
„Želja mi je da upišem Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Naravno, uz Božiju pomoć i Njegovu volju. Smatram da je taj fakultet veoma perspektivan i da otvara mnoge mogućnosti za rad“.
Šta bi poručila mlađim generacijama učenika i učenica koji tek kreću putem kojim si ti prošla?
„Treba uvek ići napred, nije neko uspeo zato što mu je sve išlo lepo, već zato što je prethodno prošao kroz mnogo padova. I nije strašno pasti, najgore je ne probati. Ne možemo voleti sve predmete, ali se treba potruditi da se uvek pronađe nešto interesantno što će obogatiti znanje. Najgore je traženje izgovora. Treba ti samo rad i volja, ta knjiga ispred tebe i ništa više. Ne možeš uvek biti dobar u nečemu, nekad ćeš popustiti i to nije ništa strašno ako se posle toga ponovo vratiš u ritam. Samo se trudite i ne bojte se. Bog vidi vaš trud i uvek će vam pomoći. Najpre budite ljudi, i onda će sve ostalo doći“.
V. Kijanović
