Vodenica, voda, kamen i drvo dok su odvojeni ništa se uzbudljivo i posebno ne događa. Tek kad sarađuju nastaju prava čuda. Tada trom, težak i nepomičan kamen, gonjen vodenom snagom, odjednom oživi, zavitla se kao da je dobio krila i skoro samo što ne poleti. Voda, to čudo prirode što caruje planetom Zemljom, uz pomoć ljudskog umeća da je zaposli, daje kamenu moć i snagu da pokaže šta može i šta ume. A on, eto, može da se okreće, da se vitla i melje zrnevlje, na čovekovu radost i sreću. Ne samo da melje zrnevlje različitog žita i da ga pretvara u različito brašno, već i da proizvodi bogate različite zvuke i da ih pretvara u pravu čudesnu melodiju. Zajedno sa zvucima što ih proizvodi žubor zahuktale vode stvara se prava simfonija.
Vodenice su zamenili mlinovi. On nije ni nalik na našu omiljenu vodenicu potočaru, skrivenu ispod razgranatih stabala jova, breza, oraha, šljiva, jabuka. U mom selu, skrivenom ispod planine Jadovnik, glad je bila vrlo čest gost. Zato je zvuk koji je dolazio iz vodenice, a proizvodio ga je obrtaj kamenog točka, gonjen snažnim mlazom vode, bio velika radost za stanovnike sela. Žito u vodenicu obično su nosili na leđima u džakovima (vrećama). Nekad su to nosili ljudi, a nekad i naše majke. Na leđima su donosili i drva iz šume, da založe vatru i ispeku hleb. Imalo je ljudi koji su imali zaprežna kola, volove, konje. Oni što nisu imali, morali su to da rade „svojim leđima“.Bolno je bilo slušati nekoga da kaže: „Na sebe sam stavio, ular, samar i jaram. Moram da odradim i vola i konja“. Bila je to mukotrpna i naporna borba za opstanak. U oskudnim godinama, kada rano nestane hrane, a sazri prvi ječam da se melje, to je bilo pravo slavlje za celo selo. Nestrpljivo se čeka da vodenica umelje prvo brašno, da naše majke što pre umese „vruću, taze ječmenicu“. Trebalo je sve uraditi primitivnim sredstvima: stvoriti od krčevine njivu, zatim poorati, potom posejati, opleviti, ožnjeti, ovršiti, ovejati i najzad u vodenicu odneti da se melje i doneti da se umesi i ispeče hleb. To je samo jedan deo posla za ishranu. Odeću je trebalo isto tako sam proizvesti: da se ostrižu ovce, vuna opere, uvlači, isprede, izatka i najzad uvalja, oboji i odnese kod šnajdera (krojača). U prijepoljskom kraju bio je poznat šnajder Jovan Svičević. On je bio gluvonem. Šio je suknena odela i bio poznat kao dobar krojač i šnajder.
U selu je neko imao i kazan za pečenje rakije. U jesen, dok se peče rakija, bilo je to omiljeno svratište i boravište za razgaljivanje, za šalu i razbibrigu. Narod se sam zabavljao, samog sebe uveseljavao, igrao, prepričavao priče i pevao. Veselio se. Nije bilo televizije i „pametnih“ telefona kao sada.
Savremeni svet živi u novom, modernom svetu. Pošteđen je svih tih danonoćnih napora. Mnogi od nas su zaboravili napore svojih predaka i puta kojim se stiglo do savremenog blagostanja. Savremeni svet sad muče drugi problemi. Korona virus uzdrmao je celu planetu. “Čoveče, počivaj u miru“, u potpisu veštačka inteligencija. Gde će ovo sve stići pokazaće vreme. Iz mnogo razloga nismo trebali dozvoliti da naše vodenice potočare odlaze u zaborav.
Sećam se stare oronule vodenice moga dede Sredoja Bakovića. Sećam se kad su joj kameni zidovi posrnuli od težine godina i dugog neumornog vitlanja kamenog točka. Na srebrnoj patini njenog krova taložila se prošlost, kao svedok naše tradicije i kao svedok patnje i radovanja našeg naroda. Vreme polako ali neumitno utiče da VODENICE ODLAZE U ZABORAV.
Leposava Pejović
