Фудбал је најважнија споредна ствар на свету, како је говорио професор Пилахић. Некима је постао и више од тога. Некима је он постао животни позив. Прослављају и Србију и Пријепоље, и постигли су много у свету спорта.
Нере, ко је први открио твој таленат, и када си почео да тренираш? Јесу ли браћа тренирала више од тебе? Јеси ли био најбољи? Јесте ли имали подршку родитеља?
„Почео сам као и сви други клинци, са 7–8 година, у пионирима Полимља, а касније, са 16 година, у првом тиму Полимља. Први који су скренули пажњу на мене били су сигурно тадашњи тренери Урош Матовић и Мирсад Девовић, као и многи тадашњи старији играчи, као Ружић, Кухиња, Хасанагић, Ћосовић итд. Такође, и они су били у праву када су у мени и мом старијем брату Елвиру препознали тај дух и таленат за фудбал, што смо касније и потврдили играњем у Аустрији и Немачкој. Млађи брат Сеад је имао исто велики таленат за фудбал, али родитељи су мислили: доста је двојица синова, нека трећи учи школу. Као што су родитељи увек били у праву, били су нам увек подршка у свему на том не лаком, јако трновитом путу и пробијању, доказивању кроз Европу на фудбалским теренима. Сви су хтели да дођу у Немачку да успеју као играчи, где је могло тада да игра само два странца, а тренер је баш странац. Не знаш људе ни културу, а што је најважније, ни језик. Ја са 19, брат са 21 годином, али веровали смо у себе и то што смо имали зацртан циљ да постанемо професионалци.“

Кад си решио да одеш из Пријепоља и зашто?
„Одлучили смо да идемо 1992. године и да направимо следећи корак у каријери. Имао сам већ предуговор са Челиком из Зенице, где су тренери били Доганџић и Радуловић. На крају смо се ипак одлучили за иностранство и да тамо искушамо срећу. Тако смо отишли, са намером да идемо у Немачку, али смо се прво зауставили у Аустрији, у клубовима СВ Хорн и Вијена из Беча. Али наш прави циљ је увек била немачка лига и доказивање, где смо брат и ја одлучили да одемо у тадашњи трећелигашко-друголигашки Ајнтрахт Трир, где сам остао четири године, док је брат годину дана касније дошао из Аустрије у Борусију Нојнкирхен, тадашњег трећелигаша. После четири године проведене у Триру и датих преко 65 голова, скренуо сам пажњу многих клубова, па одлазим у Мајнц 05. Тада прво постајем саиграч Јиргена Клопа (актуелно селектора Немачке), а две године касније ми Јирген Клоп постаје и тренер. Изузетан тип, персона и мотиватор за младе играче, са којим и сада имам телефонски контакт и понекад попијемо кафу кад се видимо у Висбадену. После Мајнца 05 и Ајнтрахта из Трира уследили су, да не набрајам све клубове, али неке ћу напоменути, где сам успешно наступао као играч: Фортуна Дизелдорф, Валдхоф Манхајм, Вехен Висбаден, Јан Регензбург, ФК Швајнфурт, СВ Дармштат 98 (где ми је исто тренер био Коста Руњајић, актуелно тренер Удинезеа). Касније, после каријере, био сам тренер у сениорском погону у Регионалној лиги и у Хесенлиги тимовима у Немачкој, као што су Викторија Грисхајм, Викторија Ашафенбург, ВФБ Гинсхајм. Поседујем А лиценцу, уредно урађену у Немачкој после каријере 2012. године, као и мој брат Елвир, који поседује највећу фудбалску лиценцу, УЕФА Про лиценцу, и ради као тренер у Немачкој.“

Шта сматраш круном успеха и шта би издвојио из каријере?
„Од успеха бих издвојио, сигурно је ДФБ полуфинале Купа Немачке 1998. године, где смо изгубили тада од Бундеслигаша МСВ Дуисбурга са 11:10 на пенале. У финалу нас је већ чекао Бајерн Минхен. Вредно пажње је споменути да смо пре полуфинала избацили тадашњег актуелног победника УЕФА купа Шалке 04, а рунду касније актуелног шампиона Европе и света Борусију Дортмунд, што је била велика сензација не само у Немачкој него и у Европи. Сигурно је исто велики успех са Мајнцом 05 четврто место у 2. Бундеслиги, где нас Франкфурт стиже у задњим секундама и упада у драматичној завршници у тадашњу 2003/04. годину, са истим бројем бодова и истом гол-разликом у прву Бундеслигу. Издвојио бих и улазак са Валдхоф Манхајмом у 3. лигу при крају каријере. Од личних успеха сигурно је 16 голова у 2. Бундеслиги за ФК Швајнфурт у 26 партија, што је био и рекорд датих голова по броју утакмица, процентуално тада у свим профи лигама. И, наравно, напоменути да је била уживо утакмица, која је била упамћена и још увек је рекорд који данас још стоји у Немачкој да неко уживо, у утакмици 2. Бундеслиге да сва четири гола на једној утакмици, што је стварно реткост у најјачој другој лиги на свету.“
Да ли и твоји синови воле фудбал. Воле ли Пријепоље и долазе ли често?
„Мој син и син од млађег брата воле фудбал и Пријепоље. Да ли је та љубав и таленат за фудбал довољан за даље, показаће се, али друга су времена сад и пре и сасвим други приступ и љубав према фудбалу. Имају сви дресове од Полимља и радују се сваком распусту и доласку у Пријепоље, као и ја и цела породица.“
Како видиш спорт у Пријепољу након три деценије?
„Спорт у Пријепољу је увек био запажен, увек је било добрих талената у сваком спорту, не само у фудбалу. Важно је само јединство и подршка свих–свима, и онда ће изаћи резултати и на европску, светску сцену. Поготово сада имају у Пријепољу деца много боље услове и терене и могућности за развој у спорту, што је за сваку похвалу граду Пријепољу.“

Ово је година стогодишњице ФК „Полимља“, да ли активно учествујеш?
„Активан сам, имам доста контаката са екс-полимцима и старим играчима, где има и група где се дописујемо. Што се тиче стогодишњице, мислим да би требало да се обележи на неки леп начин. На који тачно, не знам, али то знају сигуран сам људи који су при граду и при клубу најбоље. Ипак, 100 година постојања је велики успех, што не може сваки град да се похвали, не само у Србији већ и у Немачкој и целој Европи. То говори довољно о томе која се традиција и историја налази иза тих 100 година постојања, због чега сам јако поносан што сам и ја мали део историје клуба какав је Полимље.“
Какви су ти планови за будућност и има ли Пријепоља у њима?
„Будућност је тешко предвидети, зависи од многих фактора. Како је то у животу, иде породица на првом месту, па остало, али све има своје место, па тако и Полимље код сваког екс-полимца. Али сигурно мисли су ми увек биле уз Полимље и пратим редовно резултате и дешавања у Полимљу. Уколико се то и догоди у неком скором периоду, што се никад не зна и није искључено, увек ћу стајати на располагању свима у Полимљу са својим искуством и знањем на интернационалном нивоу у фудбалском сектору.“

Кад би могао нешто да промениш овде, шта би то било?
„Полимље као Полимље увек је било јако велики изазов и захтева пуно одрицања људи из управе. Скидам капу свим људима који воде Полимље и који се одричу свих приватних и других ствари и то време инвестирају за Полимље. Предводити Полимље није нимало лак посао. Зато све похвале управи Полимља и свим радницима који су при Полимљу и раде све да клуб функционише.“
Имаш ли неку поруку за Пријепољце, наше младе људе?
„Моја порука свим клинцима је да треба бити дисциплинован, редован на тренинзима, веровање у себе и оно што тренираш, уз пуно, пуно, пуно стрпљења. Зашто екстра три пута пуно стрпљења? Зато што буде и узбрдица и неочекиваних повреда и падова или неисправних одлука од стране тренера, али све је то део пута који мора да се издржи уколико желиш да оствариш свој сан. Сигуран сам и увек је тако било да је Пријепоље подручје са великим талентима и спортистима било и остало. Поздрав свим читаоцима Полимља и Пријепољцима широм света. Полимљу све најбоље и пуно успеха у новој сезони.“
Владимир Бабић




