Пре десетак дана, као подршка студентима на предизборном скупу, појавила се и Вера Радовић. Пратили смо рад свих људи са студентске листе, али нешто је Веру издвојило од осталих. Вера је рођена у Пријепољу и део детињства провела у Седобру. Девојачки се презивала Николић, а откуд Живота Николић у Седобру? Мама Станија јој је од Бојовића, а тата је, радећи у „Путевима“, стигао и у Седобро. Наравно, касније су се одселили у Ужице, одакле је и њен отац. Вера сада живи у Старој Пазови, редовни је професор на Факултету за образовање учитеља и васпитача Универзитета у Београду, али не још дуго! У новом сазиву парламента Републике Србије биће и Вера, наша Вера – Пријепољка. Пожелимо јој пуно среће и успеха у раду!
Вера, рођена си у Пријепољу и део детињства си провела овде. Можеш ли нам укратко рећи како су твоји родитељи решили да један део свог живота проведу овде и чега се најрадије сећаш из тог периода?
„Моји родитељи су се упознали у Пријепољу када је мој отац, запослен у ужичким „Путевима“, водио градилиште на Јабуци. С обзиром на то да је и моја мама, убрзо након мог рођења, морала да се врати на посао у фабрику „Љубиша Миодраговић“, мене су чували Бојовићи у Седобру. Иако своје детињство везујем за кућу свог деде Илије и бабе Јованке, ујака Стева и ујне Здравке, коју сам звала другом мамом, Седобро је било место срећног одрастања у коме су се сви бринули о свој деци, а оброке смо имали у кући поред које бисмо се тренутно затекли у игри.“
Основну и средњу школу си завршила у Ужицу и, наравно, отишла на факултет у Београд. Како си се одлучила да после завршеног Филозофског факултета упишеш докторат и наставиш са усавршавањем у области дидактике?
„Морам да признам да је моја прва жеља била да радим као педагог у основној школи и да будем у непосредном контакту са децом. Међутим, стицајем околности, упознала сам професора на Учитељском факултету који ми је помогао око статистичке обраде података у мом дипломском раду и који ме је потом ангажовао око коректуре и лектуре његовог уџбеника за општу педагогију. Рад на том уџбенику препоручио ме је за наставак ангажовања на читању и раду на уџбенику „Дидактика“ тадашњег декана Учитељског факултета, проф. др Младена Вилотијевића, који је видео потенцијал у мени и предложио ми да почнем да радим најпре као сарадник на научноистраживачким пројектима Факултета, а затим и као асистент на предмету дидактика. Тиме је отворио један нови свет за мене – свет науке, свет дидактике из кога више нисам изашла.“
Како се десило да за живот одабереш Стару Пазову? Је ли ти тешко да свакодневно путујеш до факултета у Београду?
„Када смо, Жељко, мој супруг и ја размишљали где бисмо и како волели да проведемо живот у годинама које нам предстоје, одабрали смо мир и тај луксуз да можемо у том миру, у нашем дворишту, да пијемо кафу. Стара Пазова је добро повезана са Београдом, тако да до посла стигнем брже него из неких делова Београда. Близу сам своје деце која живе и раде у Београду, а и свог брата који с породицом живи у Новом Саду.“
Да ли је политика била област твог интересовања и раније и откуд интересовање за студентску листу? Да ли су професоре подстакли студенти или сте ви утицали на њих да се покрене цела ова прича?
„Не, политика дефинитивно није била област мог интересовања. Ја сам била класични политички апстинент све до тренутка када батинаши бившег режима нису кренули на нашу децу. Заправо, у мени се преломило када су се десиле трагедије у „Рибникару“, Дубони и Малом Орашју. Реакција званичних представника државе, али и неких грађана, била је одсуство емпатије и то ме је поразило као грађанина ове земље, као педагога и професора. Када су батинаши напали децу испред ФДУ после надстрешнице, рекла сам себи – овоме мора да се стане на пут. Па зар смо због овога децу рађали? И верујем да нас је много, до тада политички успаваних, тако реаговало и да се десио бунт који се појачавао како је све више деце, односно студената и гимназијалаца, реаговало на неправду и протестовало и како је расла репресија над њима. Већ сам неколико пута истакла јавно – отворили су нам очи, пробудили су нас и хвала им на томе! То је био тренутак, као у песми Десанке Максимовић, када „ученик треба учитеља да води“, тако да су причу о слободи покренули наши студенти. Ми, њихови професори, подржали смо их.“
Наравно да није било лако ни позиционирати се на листи. Шта те је препоручило за тако високу позицију? Никоме од вас није било лако да у постојећем окружењу подржи студенте. Како сте се као породица изборили са тим?
„Верујем да ме је препоручио дотадашњи педагошки рад и професионализам током 28 година, колико радим на Факултету. Увек сам се трудила да дам све од себе, знајући да увек може и боље. Волим да кажем да сам у свом позиву објединила две велике љубави – љубав према људима и љубав према књигама. А цела моја педагогија се заснива на поверењу у децу и младе људе. Јер када деци дате крила, само небо им је граница. Тако да се подршка студентима није доводила у питање од почетка, иако је било и тренутака када сам својој породици говорила да постоји могућност да се појавим у режимским таблоидима, иако сам бринула за безбедност своје деце, иако смо имали месеце без плате и др. Било је и различитих, нимало пријатних позива од стране људи које сам некад сматрала научним и људским ауторитетима. Нисам имала дилему ниједног тренутка, а имала сам подршку своје деце и посебно свога супруга.“
Сада је већ извесно да ћеш бити у парламенту и знам да ћеш дати све од себе да Србија буде лепше место за живот свих нас. Шта би издвојила као приоритет у будућем раду? Шта мислиш да је најпрече да нова Влада уради за Србију?
„Студенти су објавили програм. Иако сам ја професионално највише заинтересована за образовање, мислим да треба ићи редом који су студенти у програму поставили: обезбеђивање независности судова и тужилаштва уз формирање Специјалне тужилачке полиције, преиспитивање поступака јавних функционера и одговорност сваког појединца који је злоупотребио положај, отварање свих уговора и тендера за јавност, ослобађање медија, укидање партијског удомљавања итд. Не кажем да су друге тачке тог програма мање важне, али најпрече је да се обезбеди институционално деловање судова и тужилаштва, а онда темељно и системски да се решавају питања здравства, пољопривреде, просвете, културе и других области.“
Пријепоље, наравно, волиш, али колико често стижеш да долазиш? Да ли си ту љубав пренела на породицу и одржаваш ли контакт са мамином фамилијом овде?
„Пријепоље је мој подсетник на то колико детињство може и треба да буде лепо. И моја деца су имала ту срећу да своје распусте, празнике и породичне прославе проводе са својим бабама и дедама на начин на који сам ја то радила. Верујем да је у тим породичним односима клица онога што су нам студенти све време и показивали – солидарност, поштовање, осећај за правду и друге вредности. Још увек сам у контакту са мамином фамилијом. Долазим у Седобро код своје ујне, брата од ујака, његове деце… Довољно је да кажем да долазим и да ме чека најбоља пита на свету. Имамо и Вајбер групу „Бојовићи и остали“, али признајем да нисам сигурна да знам сву децу из те фамилије, а има их, хвала Богу.“
Вера, имаш ли неку поруку за младе, за све нас Пријепољце?
„Пријепоље је град богат људима различитих вероисповести који су одувек били добри домаћини и добре комшије. Моја порука Пријепољцима је да очувају то богатство и да сви заједно дају допринос у стварању уређеног живота у свом граду у коме се знање цени, а закон важи једнако за све. Не смемо никада више дозволити да криминал и корупција терају нашу децу из краја у коме су рођени.
Младим људима као педагог поручујем – што више дружења и образовања, а што мање ТикТока!“.
Владимир Бабић
