Када се из мале средине крене у свет, најважније је не заборавити одакле се пошло. Филип Гачевић, Пријепољац из генерације која је одрастала у изазовним деведесетим годинама, свој пут је градио кроз образовање, упорност и спремност да прихвати ризик. Од детињства проведеног у Пријепољу, преко студија у Братислави, до стварања успешне ИТ компаније „AppsCo Services“, његова прича је пример да знање и храброст могу отворити многа врата.
Ипак, за њега успех није само пословни резултат. Највећим животним достигнућем сматра породицу, пријатељства која је сачувао и вредности које је понео из родног града. У разговору за рубрику „Пријепољци ван Пријепоља“, Филип Гачевић говори о детињству у Пријепољу, одласку на школовање у Словачку, повратку у Србију, предузетништву и томе шта је потребно да млади људи своју будућност граде у местима из којих су потекли.
Филипе, одрастање деведесетих година није било нимало лако. Србија је била у тешкој ситуацији, а ваша генерација је стасавала у времену великих изазова. Да ли мислиш да сте успели?
„Током најтежих година, деведесетих, био сам још дете, тако да кризу нисам доживљавао на начин на који су је доживљавали одрасли. Моје детињство у Пријепољу било је испуњено игром, спортом и халачинама. Тек касније сам схватио колико је то био тежак период за наше родитеље и колико су се трудили да нама, као деци, обезбеде што безбрижније одрастање. На томе сам им неизмерно захвалан.Мислим да је много теже било генерацијама које су тада завршавале школе, тражиле први посао и започињале каријере у веома неизвесним околностима.Да ли сам успео? За мене се успех не мери само пословним резултатима. Највећи успех је што сам са супругом Миленом основао породицу и што данас имамо троје деце. Уз то, срећан сам што сам кроз живот сачувао пријатеље, јер верујем да су породица и пријатељи највеће богатство које човек може да има. Пословни успех је релативна ствар. Задовољан сам што смо од једне идеје изградили стабилну компанију која траје више од петнаест година, али верујем да човека пре свега одређују породица, пријатељи и вредности које носи са собом.“
Како се десило да одеш у Словачку на школовање и зашто баш у Братиславу? Шта то они имају што ми нисмо имали?
„Све је почело сасвим случајно. У новинама сам видео оглас за стипендије које је додељивала Република Словачка и одлучио да конкуришем. Када сам добио стипендију, није било много дилеме да ли да је прихватим.Постојала су два разлога. Први је био то што је Словачка управо постала чланица Европске уније и сматрао сам да ће ми диплома стечена у земљи чланици ЕУ једног дана отворити више могућности за запослење и професионални развој. Други разлог био је практичне природе. Стипендија ми је омогућила да наставим школовање без додатног финансијског оптерећења за породицу, што ми је у том тренутку много значило.У Братислави сам завршио Економски факултет на Државном универзитету и стекао мастер диплому.“
По завршеним студијама, знао си где се враћаш и у какво окружење. Да ли си имао трему? Јеси ли био спреман и да ли си размишљао каријеру започети у неком великом систему или си се баш са циљем вратио како би започео сопствени бизнис?
„На самом крају студија упознао сам будуће пословне партнере из Норвешке. У исто време мој школски друг из Пријепоља, Марко Јевтовић, завршавао је Информационе технологије на Факултету организационих наука у Београду. Некако су се у правом тренутку коцкице спојиле на задовољство свих нас.Партнери из Норвешке поверовали су у нашу идеју и били спремни да инвестирају у њен развој. Они су уложили капитал и поверење, а Марко и ја знање, рад, време и огромну посвећеност. То нам је дало прилику да покушамо да изградимо нешто своје.На почетку је било много неизвесности и изазова, али никада нисмо одустајали од идеје и били смо спремни да преузмемо одговорност за сваки наредни корак. Било је много успона и падова, али управо су ти изазови обликовали и нас и компанију. Данас, када погледам уназад, драго ми је што сам донео одлуку да се вратим у Србију и прихватим тај изазов.“
Колико су породица и људи који су били уз тебе допринели свему што си постигао?
„Мислим да су ми управо породица и пријатељи највише помогли да увек останем чврсто на земљи. Када имате људе који вас познају цео живот, они вас не гледају кроз функцију, посао или пословне резултате, већ вас подсећају ко сте и одакле сте кренули. То сматрам изузетно важним, јер човек не сме да дозволи да га успех промени или удаљи од правих вредности. Имам једно правило којег се трудим да се придржавам од првог дана, посао никада не носим кући. Наравно, није увек лако, посебно у предузетништву, али сматрам да породица заслужује моје време и пажњу, а пословни проблеми треба да остану тамо где им је место, у канцеларији. Верујем да ми је управо тај баланс помогао да и приватно и пословно останем свој.
Да ли данас, када је рад на даљину постао уобичајен, видиш могућност да људи из Пријепоља граде успешне ИТ каријере без одласка у велике градове?
„Мислим да данас место становања више није препрека као што је некада било. Развој технологије и рад на даљину омогућили су да квалитетни људи раде за компаније широм света, без обзира на то где живе.Ипак, мали градови се суочавају са другим проблемом. Млади често одлазе на студије у веће центре и након тога тамо остану, па је све теже пронаћи квалификовану радну снагу. То није проблем само Пријепоља, већ већине мањих средина у Србији.Верујем да је то један од највећих изазова за будућност малих градова. Уколико желимо да их развијамо, морамо стварати услове да се млади, након школовања, имају разлог да се врате и граде своју будућност управо у срединама из којих су потекли.“
Где је данас компанија коју си основао и какви су планови за будућност?
„Данас „AppsCO Services“ запошљава 27 људи и сарађује са клијентима из више европских земаља. Поносан сам на то што смо током свих ових година расли постепено и стабилно, без великих и ризичних корака.Наш циљ није да по сваку цену будемо већа компанија, већ квалитетна компанија. Верујем да су задовољни запослени, добри међуљудски односи и квалитет услуге коју пружамо много важнији од самог броја људи.”
Колико често долазиш у Пријепоље и колико ти данас значи родни град?
“Пријепоље ће за мене увек бити дом, без обзира на то где живим и радим. Трудим се да долазим кад год ми обавезе то дозволе, а посебно ми је важно што моја деца сваки распуст и део лета проводе у Пријепољу.Покушавам да им усадим љубав према овом крају, да заволе нашу чаршију, осете брзаке Лима, мир Камене Горе, лепоту Манастира Милешеве и богатство мултиетничности по којој је Пријепоље одувек било препознатљиво. Волео бих да једног дана и они Пријепоље доживљавају као део свог идентитета.”
Шта је, по твом мишљењу, потребно да би млади остајали или се враћали у Пријепоље?
“Мислим да смо последњих тридесет година као друштво пристали да негујемо просек, уместо да стварамо услове у којима ће најбољи желети да остану. Сувише лако смо дозволили да нам најталентованија и најобразованија деца одлазе на све стране света, уместо да смо се озбиљно борили да своју будућност граде овде.Волео бих да грешим, али у овом тренутку не видим да постоји довољно јасна стратегија нити воља да се тај проблем суштински реши. Надам се да ће будуће генерације имати више разлога да остану него што их је моја генерација имала.”
Многи људи који су остварили успех ван Пријепоља ретко се одлучују да инвестирају у свој родни град. Како ти то видиш?
“Не мислим да је проблем у томе што људи не воле свој родни град. Већина би волела да уложи тамо одакле је потекла, али инвестиције прате сигурност, стабилност и јасну перспективу. Емоције могу да буду мотив, али саме по себи нису довољне да оправдају пословну одлуку.Да би се више улагало у Пријепоље, потребно је створити окружење у којем ће људи имати поверење да њихов новац, знање и време могу да направе разлику. То подразумева дугорочну стратегију развоја, бољу инфраструктуру и подстицаје који ће привући и задржати привреду.”
За крај, шта би поручио Пријепољцима?
“Волео бих да никада не изгубимо оно што је одувек красило Пријепоље, међусобно поштовање, мултиетничност и осећај заједништва. Управо су то вредности по којима памтим своје детињство и које бих волео да сачувамо и за генерације које долазе.На крају, желео бих да се захвалим својим родитељима. Они су ме научили да су поштење, рад, образовање и поштовање других људи вредности од којих никада не треба одустати. Све што сам постигао дугујем пре свега темељима које су ми они поставили. Захвалан сам и свом брату Марку, који је увек био уз мене, као и свим људима који су веровали у мене онда када је било најважније.”
Владимир Бабић
