Нека места човек напусти, али она никада не напусте њега. Тако је и са
Пријепољем, градом који је многима био полазна тачка за велике животне и
професионалне путеве. Међу њима је и наш саговорник, који је прве
новинарске кораке направио управо у редакцији „Полимља“, а данас је део
Информативног програма Радио-телевизије Војводине. Иако скоро четврт
века ради у Новом Саду, а од пре коју годину живи у Србобрану, успомене на
детињство, родни град и људе који су га обликовали и даље су снажан део
његовог идентитета. У разговору за „Полимље“ присећа се својих почетака,
говори о новинарству некад и сад и изазовима које носи та професија.
Рођени сте у Пријепољу. Колико је одрастање у нашем граду обликовало
Ваш карактер и вредности које данас носите кроз живот и посао?
„Моје детињство, претпостављам, као и већине других, 70-их и 80-их година
прошлог века, било је потпуно безбрижно. Захваљујући положају наше куће,
за пет минута могао сам да будем на Лиму, или за 10 код Дома револуције, а
на брду изнад куће научио сам да скијам. Никада нисам мислио да је
одрастање у мањем граду хендикеп, поготово што смо имали све што је
младом човеку потребно – квалитетно образовање, могућност да се бавите
спортом, позориште, биоскоп, концерте… Уз нешто строже васпитање и
одрастање у, како се то каже, мешовитој средини, стекао сам, надам се,
исправне погледе на свет.“
Ко Вас је у животу највише храбрио и подржавао?
„Родитељи, наравно. Моји Миланко и Иконија увек су имали довољно
поверења у моје изборе. А можда нисам у њима ни превише грешио. То што
сам најстарији од три брата значило је да немам некога старијег на кога да се
угледам, већ сам имао потребу да будем добар пример млађима – Ђорђу и
Марку.“
Када сте одлучили да ће новинарство бити Ваш животни позив и како су
изгледали Ваши први професионални кораци?
„С почетка, док сам био студент, Радио Полимље ширило је програм на
вечерње сате. Прошао сам аудицију и добио да водим емисију која се бави
рокенролом. Звала се „Да ли ти знаш за неки други ритам?“. Уредница ми је
била Индира Хаџагић. Од ње сам научио све неопходно. Уследила је дозвола
Мухарема Мутабџије да пишем за лист Полимље, а после војске, Мирјана
Тешевић ми је доделила вођење Јутарњег програма. Чак сам и као војник
имао прилику да се нађем за микрофоном ДЕН радија у Горњем Милановцу,
а пошто је Радио Полимље било део Удружених радио станица Србије, и да
будем део програма Радио Београда.“
Од тих почетака до данашњег рада на РТВ-у – колико је пут био изазован
и да ли је било тренутака када сте сумњали да ћете остварити своје
циљеве?
„Мени је у Пријепољу и Полимљу било лепо. Али Милева Малешић,
тадашња директорка Полимља, наговорила ме да идем у Новосадску
новинарску школу (мислећи да ћу да се вратим). Постао сам њихов
стипендиста. Током тог школовања, волонтирао сам на Радио Новом Саду, па
се запослио на Радио Сајму. Уследио је прелазак на Новосадску телевизију, у
међувремену писање за лист 24 сата и Новине новосадске, а онда и долазак
на РТВ пре 11 година. Сваки прелазак у нову редакцију, увек већу, носио је
са собом помало страха, али убрзо би се он испостављао неоправданим.“
Рад у покрајинском јавном сервису носи велику одговорност. Шта Вас и
данас највише мотивише у овом послу, а шта сматрате његовим
највећим изазовом?
„Ми примамо плату захваљујући грађанима који плаћају таксу за јавни
сервис. Уз могућност да се уз радио и телевизију забаве и образују, сви они
заслужују правовремену и тачну информацију. Пошто одувек радим у
информативном програму, стално на уму имам и своју децу. Не желим да се
они стиде када одрасту и виде шта им је отац радио.“
Колико су се новинарство и медији променили од почетка Ваше каријере
до данас и шта сматрате да би, упркос свим променама, новинари
морали да сачувају као основне професионалне вредности?
„Када сам почео да се бавим новинарством, нисмо користили интернет. У
„Полимље“; су тек стизали рачунари. А сада гледам млађе колеге како се служе
Вештачком интелигенцијом. Да не говоримо о томе да новине скоро више нико и не чита, а телевизија се све мање гледа. У нашем, као и у сваком
другом послу, поштење, истина, част и морал морали би да буду и покретач и
опомена и сврха и циљ. А, нисам сигуран да већини јесу. Притом, нажалост,
постоји много оних који раде у медијима, а ту им ни по чему није место.
Такви не могу да имају ни интегритет, па лако постају жртве политичких и
других притисака. Оно што вам је, пак, загарантовано у овом послу јесте
скоро константан стрес. Инфаркт и стент у 50-ој години мени су доказ тога.“
Колико често долазите у родни град и постоје ли неко место или
успомена којима се увек радо враћате када сте у Пријепољу?
„'Лијепо је доћ у своју чаршију… У родном граду сам свега два-три пута
годишње по неколико дана. Буде ми жао када се прошетам од Шарампова до
Стадиона и никога не препознам. А опет мислим да ту припадам. Ту где сам
у првој трећини живота скоро све важно научио. Са собом носим мирис Дома
револуције, као учесник његових приредби, глумац-аматер или тек
посетилац. У тренуцима носталгије рецитујем себи „Анђела из Милешеве“
Светислава Мандића.“
Пратите ли дешавања у Пријепољу и шта мислите да би наш град могао
боље да искористи како би задржао младе људе и пружио им више
прилика?
„Телефонски разговори, понека Вибер група или нови број 'Полимља'
омогућавају ми да будем у току. Али шта год да кажем, плашим се да ћу
звучати као они Мапетовци на балкону. Ипак, чини ми се да граду много
недостају културни садржаји. Некада су Пријепољци свакодневно могли да
иду у биоскоп, имали су републички фестивал аматерских позоришта,
долазили су им озбиљни бендови и извођачи, дичили су се Милешевском
уметничком колонијом… Непрекидно смањење броја становника говори и да
нам привреда није нимало завидна, иначе би људи ту остајали да раде.“
Као неко ко је професионалну каријеру изградио ван родног града, шта
бисте поручили младим Пријепољцима који сањају велике циљеве, али се
двоуме да ли ће успети?
„Можете да имате среће или Бог да вас погледа и да се нађете у право време
на правом месту, па да без много труда остварите многе жеље. Али један од
предуслова је образовање. Зато, како би рекао Доситеј: „Књиге, браћо моја,
књиге, а не звона и прапорце!“
Приредила: Верица Кијановић
