На селу се тешко живело, али се доста дружило, веселило, певало, играло, уживало и радовало. Млади су учили од старијих како да се припреме за живот и разноразна искушења. Усвајали су другачије и различите ставове, принципе, погледе. Учили су како треба уживати у животу и славити живот. Свако од сваког понешто је учио и томе се радовао. Афирмисали су се патриотизам, оптимизам, човекољубље, врлине, своји обичаји. На такав начин, млади су брже одрастали, лакше се интегрисали у сеоској и широј заједници. Постајали су одговорни, храбри, признати, морални људи. Највише дружења било је на мобама. Мобе су биле огледало народне душе. Једна од омиљених моба била је комишање кукуруза. Она је традиционално падала у време када се девојке удају или момци жене, па је имала посебну драж и лепоту.
Сећам се, шездесетих година, мој деда, Средоје Баковић (пријепољска општина) сејао је у исту њиву заједно семе: кукуруза, пасуља, тикве. Кад је време за бербу прво убере пасуљ, онда жање кукуруз. На крају се купе тикве са њиве.
Комишање кукуруза је традиционални јесењи процес ручног скидања комушине (љуске) са убраних клипова. Некада је то била важна сеоска моба где су се комшије окупљале уз песму и послужење. На позив за комишање одазивало се цело село. У Баковиће су долазили Филиповићи, Мандићи, Пушице, Шапоњићи. Око велике гомиле кукуруза најчешће су се окупљали момци и девојке, који су причали шале, постављали загонетке, певали, једни другима се удварали, флертовали, размењивали информације, препричавали најновије згоде и догодовштине својих рођака и комшија. За једну ноћ окомиша се велика гомила кукуруза, који се смешта у салаш или амбар. У таквој атмосвери, неретко уз фрулу или двојнице, мало се ко умарао. Домаћин је чашћавао комишаре, јелом, пићем, воћем, колачима, куваним и печеним кукурузом, куваним и печеним тиквама. Данас се то обавља комбајнима директно на њиви или мањим круњачима у домаћинству.
На те скупове, младићи и девојке су долазили пуни позитивних емоција и очекивања, због чега је све било пријатно, забавно и незаборавно. У таквом абијенту и расположењу, афирмисала се љубав, слога, заједништво, солидарност, хармонија, поверење. Био је то образац колективног понашања, у коме се дарују и размењују најдрагоценије људске вредности и врлине.
ЛЕПОСАВА – ЛЕПА ПЕЈОВИЋ
