Док многи пролазе поред обале Милешевке не размишљајући ко коси стазу, поправља мост или односи смеће које су други оставили, неколико пензионера из блока „Стадион“ то чини годинама, тихо, без накнаде и без жеље за признањем. Управо такви примери показују да љубав према месту у ком живимо није ствар великих речи, већ свакодневних дела. Захваљујући пројекту „Зелено Полимље“, који подржава UniCredit Banka, овакве приче добијају заслужену пажњу и постају инспирација читавој заједници.
На само неколико корака од градске вреве, уз хлад приобаља Милешевке, налази се кутак који је за многе Пријепољце постао место одмора, дружења и предаха. Ипак, мало ко зна да иза уређене стазе, дрвеног моста, клупа и покошене траве стоји група пензионера која већ годинама сопственим рукама и сопственим средствима брине о овом простору.
„Нас пет-шест одржавамо све ово. Да није нас, све би зарасло. Не би могло ни да се пређе, ни да се очисти поред реке, ни да се покоси. Моста не би ни било“, каже Милун Ирић.
Идеја да се направи први мост родила се из потребе. Обала је некада била готово неприступачна, а сваки покушај да се направи прелаз преко Милешевке завршавао се исто, бујична река односила би све што су вредне руке изградиле.
„Правили смо мост више пута. Куповали смо материјал својим новцем, довозили даске, радили све сами. Последњи смо подигли на бетонске стубове како би издржао велике воде“, прича Ирић.
Да је све почело из једног пријатељског дружења, присећа се и Срећко Радовић.
„Двојица наших комшија, који више нису међу живима, једног дана су прешли на другу обалу, понели сто и две столице и играли шах. Тада смо Милутин Цмиљановић и ја дошли на идеју да направимо мост како бисмо сви могли да прелазимо реку. Прво смо од оборених борова направили брвно, али га је Милешевка однела. После смо направили бољи мост, а данашњи је подигнут уз помоћ приватног предузетника Велета Јањушевића из Ивања, који нам је бесплатно изрезао грађу и довезао је овде. Све остало смо сами организовали и урадили“, прича Радовић.
И ту се њихов посао не завршава. Сваке године неколико пута косе стазу која води до Велике бране, уређују простор, празне канте за смеће и поправљају све што је време оштетило.
„Сигурно четири или пет пута годишње косимо. Овде трава брже расте јер нема много сунца да је спржи. Желимо да људи могу лепо да прођу, да одморе, да седну. Најтеже нам пада када неко остави смеће. Ми га онда поново сакупљамо и носимо у контејнер“, каже Ирић.
Захваљујући њиховом труду, овај део обале данас је много више од пролаза. Постао је место окупљања генерација.
„Овде долазе породице, деца славе рођендане, људи из града дођу да одморе. Ми пензионери играмо карте, шах, дружимо се, направимо понекад и роштиљ. Направили смо сто, клупе, канту за смеће, а успут посадимо и понеки парадајз или кромпир, више из љубави него из потребе“, са осмехом прича Радовић.
Њихова прича показује да се брига о природи не мери бројем великих пројеката, већ спремношћу да се сваког дана учини нешто корисно за своје комшије и своје место. Захваљујући оваквим људима, простор уз Милешевку није само уређен, већ је постао симбол заједништва, солидарности и одговорности према природи.
Управо зато пројекат „Зелено Полимље“, који реализује лист „Полимље“ уз подршку UniCredit Banke, има посебан значај. Он не говори само о заштити животне средине, већ и о људима који својим примером показују да највеће промене почињу личном иницијативом. Пензионери из блока „Стадион“ доказ су да је понекад довољно неколико вредних руку и много добре воље да један запуштен простор постане место на које се људи радо враћају.
Верица Кијановић
