Јасенка Лаловић у Пријепољу представила роман „Зера луче“ и поручила да нас књижевност, језик и личне приче повезују више него што нас разлике раздвајају
У просторијама Библиотеке у Пријепољу у суботу одржано је књижевно вече посвећено представљању романа „Зера луче“ једне од најчитанијих регионалних списатељица, Јасенке Лаловић. Разговор са ауторком водила је библиотекарка Марија Свичевић, а публика имала је прилику да чује причу о настанку романа, мотивима који су је подстакли на писање, али и о језику, идентитету и снази личног искуства.
Обраћајући се публици, ауторка је истакла задовољство што је коначно дошла у Пријепоље, подсетивши да је раније обећала овај сусрет.
„Са великим задовољством коначно сам овде. Обећала сам да ћу доћи и раније, па ми опростите што није било тако. Надам се да ћемо наставити ова наша дружења и убудуће“, рекла је Лаловић.
Говорећи о својим књижевним сусретима са читаоцима, нагласила је да не воли израз „промоција књиге“, јер јој, како је рекла, звучи сувише маркетиншки.
„Много ми је ближа идеја разговора о књизи и сусрета са читаоцима. Важно ми је да саопштим шта је био мој мотив за писање и да ли сам успела да оно што сам желела пренесем читаоцима“, истакла је она.
Осврнувши се на роман „Зера луче“, открила је да је управо ова књига најдуже чекала свој наслов.
„Зера луче“ је роман који је најдуже чекао да добије свој наслов. Са претходним књигама то је некако ишло лакше. Та моја звезда, та луча, заправо је оно што ме је подстакло да уопште почнем да пишем. Почела сам да пишем у позним годинама, а та луча ме је пронашла у једном веома тешком животном тренутку. То је и нека моја порука свима, да свако има своју животну водиљу, своју веру и пламен који га воде кроз живот“, поручила је ауторка.
Током разговора Лаловић се осврнула и на језик својих романа, објаснивши зашто је свесно спојила екавицу и ијекавицу, што је уобичајено правило уређивања текста донекле нарушило.
„Када предате рукопис, постоје правила стандардизације текста и једно од првих је да се не мешају екавица и ијекавица. Код мене се то догодило намерно. Од 1984. године живим у Београду и паралелно користим оба изговора, али је ијекавица говор мојих емоција. Код куће добро знају која је ура када проговорим ијекавицом. Чини ми се да дубљу емоцију не бих могла да пренесем другачије. Зато сам свесно објединила екавицу, ијекавицу, па чак и старопаштровски говор“, казала је Лаловић.
Говорећи даље о језику свог романа, списатељица је објаснила и да јој је била намера да укаже на богатство различитих говора на Балкану и подсетила да нас језик, пре свега, повезује.
„Док год се разумемо када говоримо, то није други језик, већ дијалекти једног“, истакла је ауторка.
Јасенка Лаловић рођена је 1965. године у Бару, а одрасла је у Буљарици у Црној Гори. Основну школу завршила је у Петровцу, гимназију у Бару, док је социологију студирала на Филозофском факултету у Београду. Радила је на Радио-телевизији Србије, а књижевну каријеру започела је у педесетим годинама живота објављивањем првог романа. Ширу читалачку публику освојила је трилогијом „Брда од пелина“ („С оне банде моје горе“, „С ове банде моје горе“ и „Кастигуља“), затим романом „Бастадур“, као и романом „Зера луче“. Њена дела инспирисана су традицијом, историјом и културом Црне Горе, са посебним освртом на породичне односе, положај жене, идентитет и наслеђе. Данас живи и ради у Београду.
В.К.
