Промовисана књига песама „Златно доба“
У петак је одржано књижевно вече и постхумна промоција књиге песама „Златно доба“ прерано преминулог песника Рада Бабића, човека чије су речи, стихови и искреност оставили дубок траг међу пријатељима, суграђанима и љубитељима поезије. Вече испуњено емоцијама, сећањима и стиховима окупило је породицу, пријатеље, поштоваоце његовог дела и грађане и грађанке који су дошли да још једном одају почаст песнику чија је поезија живела искрено, тихо и снажно.
Програм је водила Јасмина Ровчанин, а вече су организовали породица, пријатељи и поштоваоци дела Рада Бабића, са жељом да његови стихови наставе да живе и након његовог одласка.
О Раду Бабићу говорили су они који су га познавали као песника, пријатеља и човека који никада није пристајао на тишину када је требало говорити истину.
„Раде и ја смо, пре свега, били баш добри пријатељи. Он је био један од ретких у Пријепољу који је гласно говорио, као и ја. Увек је говорио гласно и писао искрено оно што други нису смели ни да изговоре. Раде је стајао без имало страха, без бојазни, био је добар пријатељ, отац и супруг. А мени је био као брат рођени и када је отишао, део мене је отишао са њим“, рекла је Драгана Ракиџија, не скривајући емоције.
О Радовој поезији говорио је и рецензент његових књига Мирко Иконић, који је истакао да је Бабић био песник ретке искрености.
„Рада сам упознао као песника љубавне поезије. Били смо на разним песничким сусретима, дружили се и писао сам му рецензије за књиге. Његова сатирична поезија ми се највише допада, јер је у српској поезији данас она прилично ретка и углавном неквалитетна. Радове песме су добре из простог разлога што нису сувише политичке, већ животне и истините“, рекао је Иконић.
Посебно емотиван тренутак вечери био је говор Иванa Бабића, Радовог рођака, који је кроз стихове и сећања описао његову душу песника.
„Вечити сањар и кристални идеалиста, земљи није ни припадао заиста. Песник живи на небу и заувек лети. Песник песмом земљу кади и свети, крила му ни болест не може да коси. Он лети на стиху, у вечност га носи. Он лети до некога места где многи не стижу. Земљом често гмизавци гмижу. Сретнеш мале људе, упознаш громаде, али тешко и ретко као Бабић Раде“, поручио је Иван Бабић.
Професор Седат Врцић, који је о Раду говорио као пријатељ и поштовалац његовог дела, истакао је да је Бабић био човек посебне емоције и несвакидашњег талента.
„Прије него што сам га упознао, прочитао сам неколико његовијех пјесама и видио да се ради о вансеријском таленту. Са њим сам увијек имао осјећај да, када седимо и пијемо кафу, седим са неким својим. Његова моћ, којом ме одушевио, била је у томе да пише љубавну поезију, а да то нема апсолутно никакве додирне тачке са патетиком. Основно правило за сваког умјетника је да не лаже, него да преноси чисту, непатворену емоцију, што је Раде чинио са лакоћом“, рекао је Врцић, додајући да је Радово стваралаштво видео као „опус шапата“ и „опус вриска“, док му је као човеку замерао једино то што је био „превише ненаметљив“.
Током вечери прочитан је и запис Хадије Џигал Кријешторац о Радовом стваралаштву, у коме је, између осталог, наведено:
„Фалиће поезији, ивањским ливадама и Лиму, али и нама који смо га познавали и са њим делили мноштво вредности“.
Своја виђења Радових песама изнели су и Дарко Думић и Суада Шантић, који су рецитовали по једну његову песму, док су у наставку програма стихове говорили гимназијалке и гимназијалац Ема Ровчанин, Сара Кубуровић, Теодора Ракић и Тарик Ровчанин.
Кроз стихове, сећања и тишину која је испуњавала салу између сваког аплауза, било је јасно да Раде Бабић није био само песник. Био је човек који је умео да осети, разуме и изговори оно што многи нису знали или смели.
В. Кијановић
