Поводом 40 дана од смрти…
У Пријепољу се 15. фебруара угасио живот Рада Бабића — песника тихе снаге и гласне истине, човека који је једнако припадао земљи коју је обрађивао и речима које је стварао. Након кратке и тешке болести, отишао је онако како одлазе они који иза себе остављају више него што су понели — оставио је песме, мисли, трагове и сведочанство времена у којем је живео и које није пристајао да прећути.
Рођен 2. септембра 1971. године у Ивању, од оца Неђељка и мајке Рајке, Раде је од ране младости носио у себи потребу да свет око себе разуме и опише. Завршио је Средњу трговачку школу у Пријепољу, а прве песме написао је још као средњошколац, за које је више пута награђиван.
Иако члан Књижевне заједнице Југославије и Књижевног клуба Дома културе, Раде је остао највише веран себи и свом унутрашњем осећају правде. Његова поезија и афоризми нису били само литература — били су сведочанство, отпор, огледало. Последњих година, врата институција нису увек била отворена за његове речи, али су зато његове песме нашле пут до људи.
Раде Бабић није писао да би се допао. Писао је да би остао веран истини. То је најбоље осликавао и његов став, дубоко уткан у све што је стварао:
„У време кад власт прогони нашу децу, хапси их и етикетира, а са друге стране ангажује најгори криминални и друштвени талог да штити њих и њихове функције сматрали смо обавезом да увек и у свакој прилици покажемо тој деци да нису сами у својој борби за слободан и достојанствен живот целог једног народа, па и оног дела који је уцењен, понижен и приморан да буде на страни овог зла“.
Те речи нису биле само став — биле су суштина његовог бића. У њима се препознаје човек који није пристајао на тишину, који није окретао главу и који је веровао да песник има дужност да говори, чак и онда када је најтеже.
Објавио је десет збирки поезије: Пролазак кроз црвено (2000), Крај филма (2005), Кад време поједе љубав (2007), Све се ћутањем заврши (2012), Успаванка за наивне (2018), Портрет једне земље (2019), Духовни абортус (2022), Дневник једног стада (2022), Речи иза којих се скрива (2023) и Златно доба (2025). Последња збирка је одштампана, али није дочекао да је лично представи јавности.
Поред поезије, Раде је живео живот дубоко везан за земљу. Бавио се пољопривредом, узгајао малине, гајио овце, обрађивао воћњак. У том споју земље и речи лежала је његова посебност. Био је човек који је знао вредност рада, стрпљења и тишине. Као што је стрпљиво неговао своје засаде, тако је неговао и своје мисли, претварајући их у стихове који су остављали траг.
Своје књиге није дуговао системима, већ себи. У почетку уз помоћ спонзора, а касније сопственим средствима, налазио је начин да његове речи угледају светлост дана.
Отишао је песник, али је остао његов глас. Отишао је човек, али је остала његова истина. У времену пролазности, Раде Бабић је успео оно што успевају само ретки — да остави траг који време не брише.
Пријепоље је изгубило песника. Земља је изгубила домаћина. Људи су изгубили човека који је умео да каже оно што многи нису смели.
Али његове речи остају. И трају. И сведоче.
Редакција
