Из Пријепоља се често креће тихо, али се далеко стиже. Наша саговорница припада генерацији младих људи који су понели знање, таленат и вредности из родног града, а затим их градили и умножавали у већим срединама. Од гимназијских дана и музике која је обележила њену младост, преко студија и рада у струци, па све до животне борбе коју је водила храбро и отворено – њена прича је сведочанство да је могуће истовремено следити више снова, остати свој и не изгубити везу са коренима. У разговору за рубрику „Пријепољци ван Пријепоља“, говори искрено о одрастању, изборима, изазовима, вери, снази и повратку себи.
За почетак, вратићемо се мало уназад. Како памтиш године проведене у Пријепољској гимназији? Колико су те та искуства, другови и професори обликовали као личност?
„Кад год се сретнем са друштвом, увек се сетимо бар једне анегдоте из средње школе и мислим да то довољно говори о томе колико су нам године проведене у Пријепољској гимназији значиле. Ти дани заједничког одрастања су нас обликовали више него што смо тада били свесни. Професори су били наши први „инфлуенсери“, људи који су заиста имали утицај на нас, не само кроз градиво већ и кроз ставове и начин размишљања. Из гимназије сам понела темеље који су ме касније усмеравали и као студента и као особу.“
Многи те у Пријепољу памте по музици. Како је изгледао тај период свирања по локалним кафићима? Шта ти је музика значила у тим тинејџерским годинама?
„Музика је у мом животу присутна од малих ногу. Заволела сам је кроз певање у црквеном хору, на школским приредбама и сличним догађајима. Иако сам је дуго носила у себи, нисам ишла у музичку школу и због тога дуго нисам сматрала да сам дорасла томе да јавно наступам. То се променило када ме је друг из клупе наговорио да организујемо прву свирку, на чему сам му и данас веома захвална. Тај период ми је итекако значио, донео ми је доста искуства, сигурност у себе, поготово на музичком пољу, упознавање дивних људи и успомене којих се често радо сетим.“
После гимназије, одабрала си Нови Сад и Факултет техничких наука. Зашто баш тај факултет и тај смер? Шта ти је било највећи изазов на студијама, а шта најлепше?
„Била сам сигурна да ће се моје школовање наставити на неком од техничких факултета. Најискренија да будем, Факултет техничких наука није био мој први избор, али сам на том факултету била у могућности да студирам на буџету и одлучила сам да кренем тим путем. Временом се испоставило да сам направила прави избор, у Новом Саду сам се пронашла и на факултету сам добила бројне прилике за напредак и лични развој. Често нас живот изненади и покаже да има боље планове него што их ми сами замислимо. Изабрала сам смер Примењено софтверско инжењерство, на ком сам стекла знања из програмирања и енергетике, која данас примењујем у свом послу. Највећи изазов био је сам почетак студија, током пандемије, када смо један период били без наставе и сами пролазили кроз градиво и полагали испите. Са друге стране, упознавање новог града, живот у студентском дому и нова познанства учинили су студентске дане посебним и незаборавним.“
Паралелно са факултетом, била си и део бенда у Новом Саду. Како си уопште ушла у ту причу и како је изгледало комбиновати инжењерске испите са пробама и наступима?
„Кренула сам на часове певања сасвим спонтано. У једном тренутку је професорица проследила мој контакт бенду који ме је позвао да им се придружим. У том периоду сам била на завршној години студија и истовремено добила стипендију компаније у којој данас радим, па сам желела да ми те две ствари остану приоритет. Због тога сам у почетку мало оклевала да прихватим позив. Како су свирке углавном биле викендом, а пробе смо организовали по договору, успела сам да добро балансирам између испита и обавеза везаних за стипендију током радних дана и наступа викендом, без занемаривања било које од тих ствари.“
Завршила си факултет у року, па и мастер. Како си организовала време да истовремено студираш, радиш и свираш? Да ли си имала неку своју рутину или „тајну“?
„Имала сам ту срећу да не морам да бирам између две ствари које волим, музике и инжењерства. Иако можда звучи као клише, управо је та љубав према ономе што радим била једина „тајна“. Када нешто заиста желиш, организација дође природно: из жеље да не запоставим ни студије, ни посао, ни музику, временом сам пронашла начин да све ускладим међусобно.“
Многе девојке и млади из мањих средина виде у теби пример да је могуће успети у више сфера истовремено. Шта би њима поручила – како се гради та врста дисциплине и храбрости?
„Нисам знала за ту своју репутацију, морам признати да сам се пријатно изненадила. Колико год волели оно што радимо, понекад нисмо расположени за обавезе. Оно што ме води је једноставно појавити се, чак и када нам није до тога. Треба поставити приоритете, створити навике и корак по корак доћи ћемо до свог циља.“
Паралелно са мастер студијама радила си у струци. Колико ти је значило то рано радно искуство и како ти је помогло да се додатно професионално формираш?
„Стипендија ми је омогућила да закорачим у свет индустрије и ту сам се осетила добродошло. Добила сам прилику да своје знање применим у пракси, чак и пре првог запослења, што ми је помогло да са више самопоуздања започнем радну каријеру. Мислим да студенти не треба да занемарују овакве прилике, јер кроз њих обликујемо знање стечено на факултету и долазимо на посао спремнији и самоуверенији. Кроз радно искуство током мастер студија створила сам темеље за запослење, а на послу сам наставила истим путем учења и усавршавања.“
На друштвеним мрежама си отворено поделила и један врло тежак период у свом животу. Како си одлучила да проговориш о томе и зашто ти је било важно да своју причу поделиш са другима?
„Помислила сам да можда постоји неко ко се, нажалост, суочава са истим или сличним проблемом као ја, а нема довољно информација или некога ко би му пренео лично искуство. Управо из те жеље да некоме помогнем и охрабрим га, одлучила сам да поделим део своје приче. Током операције тумора на мозгу била сам све време будна, што можда звучи застрашујуће, али је захваљујући таквом приступу очуван квалитет мог живота, упркос почетним прогнозама. Верујем да је та чињеница охрабрујућа за све који пролазе кроз сличну ситуацију, а можда нису ни знали да такав захват постоји.“
Можеш ли нам рећи, онолико колико желиш и сматраш да је примерено, како је изгледао тај тренутак када си сазнала за дијагнозу? Шта ти је тада пролазило кроз главу?
„Када је прво лекарско мишљење које чујеш то да је упитно да ли је тумор оперативан, да ли ћеш сутра моћи несметано да говориш, разумеш, рачунаш, контролишеш део свог тела, поприлично је тешко носити се са емоцијама које навиру. У том тренутку шока осетила сам и страх и љутњу, осетила сам се изгубљено и у неку руку беспомоћно, са безброј питања и помешаних мисли. Убрзо сам та осећања заменила вером да ће, уз Божију помоћ, све бити добро, како је на крају и било.“
Прошла си операцију и наставила лечење. Како је изгледао тај процес, шта ти је највише помогло да све издржиш и где си налазила снагу?
„Страх сам оставила по страни и у операциону салу ушла са вером у Бога, себе и лекаре. Та вера је, између осталог, довела и до тога да сам током операције певала лекарима. Иако сам потпуни лаик када је медицина у питању, сам процес ми је био изненађујуће занимљив, чак и у ситуацији у којој сам се налазила. Кроз говорна и моторичка тестирања током захвата схватила сам зашто је важно да будем будна и имам интеракцију са лекарима, и остала сам искрено одушевљена њиховим знањем и посвећеношћу. Снагу сам црпела и из неизмерне подршке породице и људи који су били уз мене, који су ме непрестано подсећали да вреди истрајати и борити се. Захваљујући томе, кроз цео процес сам прошла са најбољим могућим исходом.“
Како данас изгледа твој опоравак? Шта те сада највише охрабрује и шта ти је променио тај период у погледу приоритета, живота и себе саме?
„Данас живим скоро исто као и раније, с тим што више не радим два посла и редовно посећујем УКЦС због хемотерапија. Тај период је значајно променио моје приоритете. Схватила сам да се здравље не подразумева и да без њега све остало губи значај. Сваког дана се учим захвалности, не узимам ништа здраво за готово и ценим оно што ми је живот пружио. Постала сам блажа према себи, живећи дан по дан, стрпљивија према животу и присутнија у тренутку.“
И за крај – враћаш ли се у Пријепоље? Шта ти највише недостаје, а шта је оно што ти увек врати осмех када помислиш на свој град? Шта би поручила својим пријепољцима?
„Наравно. Иако не живим у Пријепољу већ скоро седам година, када кажем да идем кући, мислим на свој град јер је ту мој дом, ту ми је породица и то ми највише недостаје. Када помислим на Пријепоље сетим се колико велику блискост носимо из нашег малог града. Где год да нас живот одведе, препознајемо се по посебној енергији и осећају припадности, и мислим да је важно да то негујемо. За крај, поручила бих својим суграђанима да чувају своје корене и да их користе као инспирацију да се усуде да освајају свет.“
Њена животна прича показује да путеви који воде ван родног града не значе и удаљавање од онога што јесмо. Напротив, управо су корени, подршка породице, успомене и вредности понете из Пријепоља били ослонац у тренуцима великих одлука и тешких искушења. Данас, са новим приоритетима и јаснијим погледом на живот, она остаје пример храбрости, истрајности и захвалности – доказ да се и после најтежих борби може наставити даље, корак по корак.
Ања Пузовић
