У времену у којем су људи све чешће уморни од обећања и великих речи, приче о конкретним делима и искреној намери да се помогне добијају посебну тежину. Једна таква прича долази из Пријепоља и везана је за Љубишу Бабића, одборника Скупштине општине Пријепоље, члана покрета Ново лице Србије и, пре свега, човека који већ годинама своје време и средства усмерава ка хуманитарном раду.
Иако данас активан у локалној политици, Бабић истиче да то није био његов првобитни пут.
„Никада се нисам бавио политиком, нити ме то нешто посебно занимало. Но, само стање у земљи како јесте ме натерало да се укључим у ту причу да бих покушао нешто да променим. Да ли је једно друштво успешно или није, не бих говорио о томе. Довољно говори то да ли млади људи желе да остану или не. Одавде млади очигледно желе да иду“.
Управо жеља да се ствари мењају конкретним делима навела га је да преиспита и начин на који се троши новац из локалног буџета.
„Онда нисам ни знао да одборници имају ту надокнаду. Потом, када сам сазнао да је надокнада 20.000 по одборнику, направио сам рачуницу и схватио да је то 820.000 динара месечно, што уопште нису мала средства. На годишњем нивоу се ради о милионима. А толико пречих ствари може да се одради. Онда сам и на Скупштини предложио да се одрекнемо сви одборничке надокнаде и да урадимо нешто корисно за наш град. Пре свега, зато што ту углавном седе људи који већ имају нека примања, није да живе људи од тога. Међутим, нико ме није подржао. Сећам се, негде око осам милиона је износила реконструкција Висећег моста, па сам предложио да новац од надокнада уложимо у то“.
Иако без подршке колега, од своје идеје није одустао. Напротив – одлучио је да личним примером покаже како се може другачије. Своје одборничке надокнаде усмерава ка онима којима су најпотребније.
„На пример, породица Каљић, и у тој сам акцији учествовао. Од Амине Мулагановић, то је била прва одборничка надокнада, до Медине Цаме. Учествовао сам у сваком хуманитарном догађају који се организује иначе у граду, од слатких базара до свега осталог“.
Хуманитарни рад за Бабића није нова ствар, већ део животне филозофије.
„Иначе се хуманитарним радом бавим већ одавно, организовао сам и хуманитарне вечери код мене у ресторану и многим људима сам помогао. Бавити се тим је привилегија, ако то осећате у дубини душе, када прво испуните своју душу, па онда неког коме помажете. Решио сам да ћу средства од својих надокнада преусмерити у хуманитарне сврхе. Бираћу да та средства оду у праве руке и да све буде транспарентно. Због тога то и објављујем, а не да бих себи правио рекламу. Што се тиче колега одборника, само ћу рећи да им нико не брани да пођу мојим путем, док је јавност то јако добро прихватила. Људи ме на улици поздрављају и захваљују се“.
За њега је највећа награда управо сусрет са људима којима помаже.
„Најбитније је видети сјај у очима тих људи кад дођете, да виде да нису заборављени и да је неко ту уз њих. Њима је некада довољна и лепа реч, јер тих 20.000 није никакав износ, да би им нешто посебно то помогло“.
До сада је, како каже, поклонио 21 одборничку надокнаду.
„Рекао сам да то није мој новац и да га ничим не заслужујем, ничим не зарађујем“.
Међу онима којима је помагао углавном су тешко оболели.
„Људи којима сам помагао били су претежно јако болесни. Почев од неке девојке којој сам заборавио име, било је то поодавно, којој је била неопходна трансплантација бубрега. А што ми је посебно драго, нико од тих људи није преминуо, сви су, Богу хвала, живи. Радује ме то, као да је неки дар од Бога“.
Бабић истиче да политику види као простор за служење, а не за личну корист.
„Може политиком да се бави и на неки други начин. Срећан сам човек и не разумем оне којима ништа није довољно“.
Посебно место у његовом срцу заузимају деца из родног села Седобра.
„Већ два пута сам за Нову годину деци из мог села Седобра, а има их хвала Богу, донирао пакетиће. Када они дођу, виде Деда Мраза, играју се и друже, видим толику срећу у њиховим очима. И није у питању новац, више пута сам додавао уз одборничку надокнаду још новца како би покрио све трошкове. Срећан сам што то радим. И када не будем одборник наставићу да се бавим хуманитарним радом“.
В. Кијановић
