Животни пут др Драгољуба Пауновића водио је од пријепољских улица и школских клупа, преко студија медицине у Београду, до најодговорнијих функција у здравственом систему Србије. Иако га је професионални развој одвео далеко од родног краја, Пријепоље је остало важна тачка његовог личног и професионалног идентитета. У разговору за „Полимље“, др Пауновић се присећа детињства и младости у Пријепољу, првих лекарских корака, али и пута који га је одвео даље, без прекида везе са градом у ком је све почело.
Рођени сте 1961. године. Како је почело Ваше пријепољско поглавље?
„У Пријепоље сам се доселио 1968. године из Приштине, где је мој отац био на службовању. Те године сам кренуо у основну школу и управо тај период доживљавам као почетак правог детињства и везивања за овај град“.
Где сте се школовали и каква су Ваша сећања на те године?
„Основну школу „Владимир Перић Валтер“ и Гимназију „Бранко Радичевић“ завршио сам у Пријепољу. То време памтим као један леп и безбрижан период. Данe смо проводили на игралиштима, поред Лима, у дружењу са другарима. Та једноставност живота оставља трајан траг“.
Када сте донели одлуку да упишете Медицински факултет?
„Медицински факултет у Београду уписао сам 1980. године, а убрзо потом отишао на служење војног рока. Студије сам почео 1981. године и тај одлазак у велики град памтим као велики животни изазов и суочавање са бројним искушењима“.
Да ли Вам је било тешко да се после студија вратите у Пријепоље?
„Медицински факултет сам завршио 1986. године и вратио се у Пријепоље, јер сам био стипендиста Титовог фонда, тада је то тако ишло. Повратак ми није тешко пао – напротив, осећао сам обавезу и жељу да знање стечено у Београду применим у Пријепољу“.
Како је изгледао Ваш професионални почетак?
„Прво радно место након положеног државног испита била је амбуланта Текстилног комбината „Љубиша Миодраговић“. Током рада увео сам ЕКГ, почео да збрињавам лакше повреде радника и проширио број услуга које су могли да добију у самој амбуланти“.
Када сте се определили за специјализацију из плућних болести?
„Дом здравља у Пријепољу ме је 1988. године упутио на специјализацију плућних болести у Београду. По повратку сам променио начин рада и дијагностике у диспанзеру који се тада налазио у Коловрату.
Један од важних тренутака у Вашој каријери било је именовање за директора Дома здравља Пријепоље. Како је до тога дошло?
„У лето 1993. године добио сам позив да преузмем функцију директора. После неколико месеци размишљања прихватио сам ту одговорност са жељом да побољшам услове рада и квалитет здравствених услуга“.
У каквом сте стању затекли Дом здравља?
„Септембра 1993. године Дом здравља је имао само један исправан санитет, дијагностика је била веома скромна, а радна дисциплина запослених прилично нарушена. Средства која смо добијали била су мања него у Прибоју рецимо, који има за трећину мање становника него Пријепоље. Нова зграда Дома здравља, иако завршена, годинама није била у функцији“.
Како сте успели да унапредите рад у тако тешким условима?
„Почели смо да тражимо спонзоре. Један од првих био је Владе Дивац, који је донирао биохемијски апарат. Сорош фондација нам је донирала санитет „алеко“. Захваљујући прегледима регрута, успели смо да обезбедимо још једно возило и побољшамо опрему чак и у време санкција“.
Професионални пут Вас је касније одвео у Београд?
„После рада у Пријепољу добио сам понуду да пређем у Градски завод за плућне болести у Београду, где сам након три године, на конкурсу, изабран за директора. За период руковођења од 2003. до 2007. године добио сам награду „Лидерс клуб“ у Женеви“.
Чиме сте се бавили у наредним годинама?
„После десет година рада у Заводу, прешао сам у Специјалну затворску болницу у Београду, где сам од 2015. године управник. У лето 2024. године, на позив министра здравља, прихватио сам функцију помоћника министра здравља задуженог за инспекцијски надзор“.
Која је Ваша лична филозофија рада у здравству?
„Где год да сам радио, трудио сам се да унапредим услове рада за запослене и подигнем квалитет услуга за пацијенте. Сматрам да стална едукација нема алтернативу, јер се медицина непрестано мења. Не постоји добар систем без људи који у њему напредују“.
Колико Вам данас значи Пријепоље?
0132Иако у Пријепољу нисам био последњих 15 година, често говорим о свом граду и редовно се срећем са драгим људима из Пријепоља. Корени се не заборављају, без обзира на то где вас живот одведе“.
Владимир Бабић
