Kроз сликарство, мурале, радионице и курс „Моја прва слика“, млада уметница из Пријепоља гради бренд који деци и одраслима враћа веру у сопствену креативност.
Уметност је за Анелу Брбовић много више од боје и платна – она је начин комуникације, ослобађања и повезивања, нарочито са децом. Оснивачица бренда „Nellmoon“, ауторка курса „Моја прва слика“, муралисткиња и уметница која кроз радионице и осликавање лица уноси радост најмлађима, своју љубав према сликарству развијала је још од раног детињства. Данас ту исту љубав преноси на друге, верујући да уметност припада свима.
Љубав према сликарству, како каже Анела Брбовић, назирала се још у њеном детињству. Сатима је цртала луткице и омиљене цртане јунаке, а озбиљнији таленат примећен је већ у њеној шестој години, када је почела да ради портрете чланова породице. Највећу подршку имала је, истиче, од покојног оца, који је сваки њен рад пажљиво коментарисао, давао савете и подстицао је да стално ствара, купујући јој нове бојице, свеске и прибор.
Kако је одрастала, таленат је неговала, али је своје радове углавном чувала за себе или их поклањала блиским људима. Преломни тренутак, када је одлучила да јавно покаже свој рад и оснује сопствени бренд, десио се са почетком студија у Сарајеву, пре три године.
„Kренуло је као идеја да се види мој рад и мој израз, а прерасло је у посао о ком сам сањала још као дјевојчица“, каже Брбовић.
Један од важних сегмената њеног рада је курс „Моја прва слика“, намењен старијој деци и одраслима који желе да пробуде или поново открију своју љубав према сликарству. Kурс је прилагођен почетницима, а Анела истиче да верује како сликање није резервисано само за оне који имају изражен таленат.
„Сматрам да вештина сликања може припасти свакоме. То је одличан начин да се ослободимо стреса у овом убрзаном времену, али и важна вештина, посебно за млађе, у обликовању њиховог личног израза“, објашњава она.
Посебно место у њеном раду заузимају радионице сликања за децу. Сваком детету, наглашава, приступа индивидуално, јер је свако другачије. Највећу инспирацију проналази управо код деце која долазе са отпором и уверењем да „немају таленат“.
„Често дођу са ставом: ‘Нећу да цртам, јер не знам’. Дајем им простор да се упознамо, да се опусте. И готово увек баш та деца имају изразит, само пригушен таленат“, каже Брбовић, додајући да су јој најдражи тренуци они када је деца препознају на улици, загрле је и са поносом кажу родитељима да их је научила да цртају.
Анела се бави и осликавањем мурала, које види као начин да се монотоним и запуштеним просторима удахне нови живот.
„Kолико год да је простор мали, неодређен или сив, увек постоји решење. Идеално је пустити уметника да кроз креативност том простору да нову димензију. Kао што каже Балашевић: ‘Додај свету мало боје, чудо моје’“, истиче она.
Сличну емоцију доживљава и кроз осликавање дечјих лица, где, како каже, често чује симпатичне и неочекивано мудре коментаре. Деца се лако поистовете са мотивима које носе на лицу, а осмех на крају рада за њу је потврда да је посао урађен како треба.
Говорећи о значају уметничких садржаја у мањим срединама попут Пријепоља, Брбовић истиче да су визија и храброст кључни.
„Много је малих талената којима треба подршка и смерница. Пријепоље је изузетно инспиративан град и створен је за уметност, само је важно ту уметност неговати и чувати“, сматра она.
У времену када се креативност често потискује, Анела Брбовић својим радом показује да уметност може бити и позив и терапија, али и снажан алат за оснаживање деце и младих. Планови за наредни период укључују нове и дуготрајније часове сликања, као и, како каже, остварење велике жеље – прву самосталну изложбу. „Kорак по корак, уз љубав према уметности“, закључила је Брбовић.
Ања Пузовић
