Emil Čelebić, mladi košarkaš iz Prijepolja, kroz godine je izgradio snažnu karijeru koja je odražavala njegovu posvećenost, disciplinu i ljubav prema ovom sportu. Od početaka na lokalnom terenu do pozicije kapitena u svom matičnom klubu, KK Mileševac, Emil je uvek bio primer strasti i upornosti. U razgovoru sa njim, saznali smo više o njegovom putovanju kroz svet košarke, o izazovima, ali i o tome šta je najvažniji uslov za napredak u ovom sportu, posebno u malim sredinama poput Prijepolja.
Kako je počela tvoja košarkaška priča? Šta te motivisalo da se upustiš u ovaj sport?
„Košarkom sam počeo da se bavim još u osnovnoj školi. Bio sam jedan od onih klinaca koji su svaki slobodan trenutak provodili na Orsi terenu, igrajući se sa starijima i pokušavajući da ih pratim”.
Gde si napravio prve košarkaške korake?
„Prve prave korake sam napravio upravo u KK Mileševcu, gde sam prvi put osetio kako izgleda pravi trening, disciplina i rad u timu“.
U kojim klubovima si sve igrao i igraš?
„Nakon Mileševca, jedno vreme sam igrao u KK Rasu, gde sam stekao veliko znanje. U srednjoj školi sam se vratio ponovo u Mileševac gde sam dobio mesto u seniorskom timu. U trećoj godinu srednje škole oprobao sam se u KK Borcu iz Čačka, gde sam igrao juniorsku kvalitetnu ligu. Danas sam ponovo u Mileševcu, klubu u kojem sam se praktično formirao kao igrač i ponosan sam što sam deo tima koji raste i napreduje“.
Možeš li da izdvojiš svoj najdraži uspeh?
„Moj dosadašnji put u sportu za mene predstavlja jedan od najvećih uspeha u životu. Osvojio sam MOSI igre, što mi je dalo dodatnu potvrdu da se trud i rad isplate. Imao sam priliku da igram i za KK Borac iz Čačka, gde sam se susreo sa različitim okolnostima i izazovima koji su mi u jednom periodu potpuno promenili pogled na košarku. Ipak, uprkos svemu tome, vratio sam se na teren. Uz fakultet i posao, uspeo sam da nastavim da treniram i ostanem posvećen košarci. Mogu da kažem da sam jedini iz svoje generacije koji je danas u klubu i na to sam posebno ponosan. Taj kontinuitet, disciplina i ljubav prema igri za mene predstavljaju pravi uspeh“.
Kako vidiš situaciju u košarci u Prijepolju trenutno?
„Mislim da Prijepolje ima mnogo talenta i potencijala, ali i da nam nedostaje nešto bolja infrastruktura i više kontinuiteta u radu s mlađim kategorijama. Ipak, postoji pomak. Sve više dece želi da trenira i sve više trenera ulaže vreme i trud. Ako nastavimo tim putem, budućnost bi mogla biti veoma dobra. Ovim našim zalaganjem na terenu želimo da budemo uzori mladima, jer smo i svi mi koji smo sada deo tima imali svoje uzore na samom početku“.
Sada si u Mileševcu kapiten i jedan od Igorovih pomoćnika. Je li teško organizovati klub i voditi mlade igrače?
„Nije lako, velika je odgovornost. Rad sa mladim igračima zahteva strpljenje, posvećenost i puno razumevanja. Treba ih naučiti disciplini, ali i podržati ih kada zapne. Organizacija kluba je veliki posao, od termina, opreme, komunikacije sa roditeljima, pa do samog rada na terenu. Ali kada vidiš da deca napreduju i da dolaze na treninge sa ciljem da sutra budu bolji, sve to se isplati“.
Šta bi poručio dečacima i devojčicama koji bi da se bave ovim sportom u Prijepolju od malih nogu?
„Poručio bih im da budu uporni i da se nikada ne plaše da sanjaju veliko. Košarka nije samo sport, ona uči timskom radu, poštovanju i odgovornosti. Ako vole ovaj sport, neka dođu na teren, neka treniraju redovno i veruju u sebe. Sve se može postići radom i voljom, a mi ćemo uvek biti tu da im pomognemo“.
V. Kijanović
