Ехо давних времена, снажан и препознатљив, поново је одјекнуо пријепољским крајем кроз певање „из вика“ – једно од најстаријих и најаутентичнијих облика традиционалног двогласног певања у југозападној Србији. Ово нематеријално културно благо, које је некада било нераскидиви део свакодневице људи на селу, данас добија нови живот захваљујући ентузијастима, стручњацима и љубитељима традиције који га чувају од заборава и преносе новим генерацијама.
Једна од њих је Бојана Пузовић, музејски едукатор Музеја у Пријепољу, чије интересовање за изворно певање траје још од младости.
„Још давне 2008. године, када сам имала 18 година, почиње моје интересовање за ову врсту музике. Прве кораке направила сам у женској етно певачкој групи Верем, а одлазак на студије на Катедру за српски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду додатно је продубио то интересовање. Судбински сусрет са плакатом за радионицу етно певања довео ме је до упознавања са Драганом Томић и Светланом Спајић, са којима започињем сарадњу која траје и данас“, истиче Бојана.
Управо жеља да се у Пријепољу по први пут чује један другачији, аутентичан облик традиционалног певања, била је повод за покретање пројекта „Оживљавање певања из вика у пријепољском крају“.
„Када сам започела свој први посао у Музеју у Пријепољу, на позицији музејског едукатора, јавила се жеља да се у нашем граду по први пут чује и једна другачија, аутентична врста традиоционалног певања – певање из вика. Управо из те идеје и уз помоћ моје колегинице етнолога Љиље Љујић, као и свих осталих колега, пишем пројекат ,,Оживљавање певања из вика у пријепољском крају“, који је реализован уз подршку Министарства културе Републике Србије и Музеја у Пријепољу. Сматрала сам да музеј није само простор чувања предмета, већ и место где се нематеријално културно наслеђе може оживети, пренети и поново приближити савременој публици“, наглашава она.
За Бојану Пузовић, певање из вика није само музичка форма, већ и пут ка оживљавању успомена и колективног сећања.
„Реч је o необичној врсти певања, чији нас стихови враћају коренима, временима које ја нисам запамтила, али кроз приче моје баке сам хтела да их оживим, а самим тим да оживим и успомене публике која је живела те некадашње године. Временима када се ишло на вашар, да се сретне ,,љубав свог живота“, да се стигне на неку седељку, када се ходало по неколико километара да се дође до првог комшије. Када су се људи дружили тако што су чували стотине оваца и певали“, каже она.
Певање из вика, познато и као певање „испод вика“, припада старијем вокалном слоју и карактеришу га дуги, испевани тонови који граде мелодију звану кајда. Изводи се у пару – било да је реч о два мушка, два женска или мешовитом пару – јер захтева изузетно усклађивање гласова и наизменично узимање ваздуха, без прекида песме до самог краја. Водећи глас „почиње“, „води“ и „предваја“, док пратећи „прихваћа“, „дочекује“ и „вуче“. Овај облик певања некада је био распрострањен у подзлатарским селима пријепољског краја, али и у планинским селима где се јавља другачија кајда и певање „на глас“.
Радионица певања из вика, одржана у Музеју у Пријепољу од 12. до 14. децембра 2025. године, окупила је љубитеље традиције који су током три дана имали прилику да се упознају са основним карактеристикама овог певања и методама које олакшавају учење.
„Као и сви остали учесници, осим што сам била покретач пројекта и што сам унапред припремљена шта значи певање из вика, била сам и његов учесник и имала сам исту жељу као и остали: да научим нешто ново и упознам један другачији облик певања. Велико ми је задовољство било што је Светлана пристала да нас води кроз овај процес и на једноставан и приступачан начин покаже како се овај облик певања може усвојити“, истиче Бојана.
О значају кајде и разликама које постоје од села до села говориo je и Лука Видаковић, учесник радионице и чувар народне традиције.
„Мелодија за ову врсту певања се зове кајда и она није свугде иста. Односно, зависи од села до села, чак и заселака и може доста да се разликује. И ја сам, такође, на сличан начин као Бојана био заинтересован за начине изворног певања у нашем крају, па сам се бавио, на неки начин, изучавањем ове теме. Пронашао сам доста занимљивости, а Бојана нам је свима дала прилику да уживо осетимо и оживимо заједно старе звуке које су наши преци вековима уназад неговали као своје културно благо. Осетио сам се дужним да чувам ту традицију и бавим се, између осталог, и овим певањем“, истиче Видаковић.
Посебну вредност радионици дало је и присуство Мирољуба Ракетића, народног певача из Нове Вароши и чувара певања из вика.
„Четрнаест година сам имао када сам почео да пјевушим са мојим течом који је био врстан пјевач. Као дијете ме привлачило јер се пјевало са свих страна, и мушко и женско је пјевало. Чак у једном мјесту овамо код нас дјеца су пјевала, а то је било подручје гдје је било извориште пјевања. Мене је заголицало којом они снагом то раде да се чује упремасе једно километар, два. Сада је техника допринјела томе да се унапреди, али су се тада ослањали само на свој глас, једноставно су догонили мелодије према себи. Па су у томе правили разлику између парова“, присећа се Ракетић.
Пројекат оживљавања певања из вика у Пријепољу има и јасан поглед у будућност.
„Моја идеја је да се ова радионица настави и да се у наредном периоду укључи већи број учесника, с посебним акцентом на локалну омладину. Сматрам да је важно младима указати на вредност певања из вика и показати им да овај облик певања није застарео, нити је превазиђен. Напротив, реч је о посебном дару и вештини која, када се усвоји, обогаћује како лични израз, тако и културни идентитет заједнице“, закључује Бојана Пузовић.
Верица Кијановић
