Пријепоље је одувек било расадник добрих и вредних спортиста који досежу
светске врхове. Почетком овог века у Пријепољу је стасавао један такав
младић. Данас имамо прилику да разговарамо са Александром Свитлицом,
прослављеним рукометашем у Србији и Црној Гори. А онда је и Европа чула
за њега.
Ацо, да ли се често сетиш одрастања у Пријепољу? Како се десило да
тренираш рукомет и ко је први ко је открио твој таленат?
„Моја породица је становала одмах поред спортске дворане у Пријепољу.
Али у то време у Пријепољу није било рукометних клубова нити је неко
играо рукомет. Прве рукометне утакмице су биле оне у којима су играли
Прибојци и Пљеваљци као домаћини јер нису имали своју дворану. Ту су
играли Прву савезну лигу и ту смо гледали Звезду, Партизан, и тако смо
заволели рукомет. Хала је бивала препуна, а ми смо почели да долазимо не
би ли бар једном шутнули лопту ка голу. Тако се и родила љубав према
рукомету“.
Како је уопште Рукомет почео да се игра у Пријепољу?
„Аутокућа која је тада била моћна и јака, одлучила је да направи први
рукометни клуб и уједно му је била спонзор. Од оснивања тог клуба сам са
пар другара почео да тренирам. Тамо сам тренирао све док нисам отишао из
Пријепоља. Међу првим озбиљним играчима је био Мишко Дробњак, који је
касније био и помоћни тренер. Са мојих 16 година смо већ играли другу
савезну лигу. Тада су хале биле препуне у местима где смо играли. Све је
изгледало чаробно. Мислим да је то био период кад је рукомет био много
популарнији код нас него сад“.
Када си одлучио да одеш даље?
„Са 18. година већ играм у Подгорици и Пљевљима. Осећам све више
самопоуздања и спремности да кренем даље. Играм за јуниорску
репрезентацију, а на позив помоћног тренера Бранка Думића одлазим у
Ловћен. У Цетињу је тада био један од најјачих рукометних клубова у Србији
и Црног Гори. То је била прекретница за мене. Са Цетиња добијам позив од
Веселина Вујовића за утакмице у сениорској репрезентацији. Играмо
медитеранске игре у Малмеу. Волим да кажем да није било Ловћена, и
Цетиња, не бих се ни остварио као рукометаш. У том дивном граду имам
много пријатеља и радо их посећујем. Са Ловћена сам играо и за
репрезентацију Црне Горе. То је једна тежа прича, више бих волео да сам
успео да играм за Србију, али тамо сам морао да чекам да ме пребаце са
неког проширеног списка, а у Црној Гори ми се нудило да одмах уђем у
репрезентацију. Можда је то била исхитрена одлука, мада се не кајем. Мој
карактер и спортски дух ми није дозволио да чекам на проширеном списку и
зато сам отишао и договорио се са Црном Гором. Можда би више медаља и
боље резултате направио у репрезентацији Србије, али не кајем се због
направљене одлуке“.
Затим долази Шведска, где си постао једно од највећих имена. Је ли то
било тешко постићи? Затим иде Шпанија?
„Није било лако отићи директно из Црне Горе у Шпанију, па сам три године
играо у Шведској лиги, како би се лакше припремио и пребацио за Шпанију.
У Шведској сам напорно радио, пуно тренирао, направио велика животна
пријатељства, упознао много наших људи, а и кумове имам тамо. Али план
да играм у Шпанији остварујем после три године. Шпанија је једна прелепа
земља. То су ми најлепше 4 године у животу. То је једина земмља, поред
Срије, где се осећам како код куће. Толико нам је било лепо да смо
планирали тамо и да останемо после завршетка каријере. Али светска
економска криза је све пореметила и готово угасила рукомет у Шпанији, тако
да смо морали кренути даље. Тешке су то године биле. Године 2011.
доносимо одлуку да пређемо у Немачку“.
На почетку друге деценије овог века ти си у Немачкој. Нижеш успехе и
играш фантастично. А да ли има новца у рукомету, као у фудбалу или
кошарци?
„У Немачку долазим и поново се срећем са другом културом у спорту, а и у
свакодневном животу. После живота у Барселони тешко се привићи на
Немачку дисциплину. Играо сам добро, имао сам уговор на две године у нади
да ћу се поново вратити у Шпанију када криза прође. Рукомет се није
опоравио, спортску каријеру сам привео крају. Деца се овде школују, а због
сигурности и стабилности нам се још увек не иде одавде. Кад год сам нешто
планирао изјаловило се. Зато не бих тако далеко размишљао“.
Какве су твоје везе са Пријепољем? Колико се чујеш са другарима који су
остали овде, спортистима из Србије и Црне Горе и да ли често долазиш?
„Пријепоље, асоцијација на детињство, безбижно одрастање. Мама ми је
рођена у Црној Гори, тата у Босни, живели смо ту, само презиме говори да
нисмо староседеоци, али Пријепоље јесте и остаће мој град. Ако ништа,
ожењен сам Пријепољком Аном Обренић и сваке године смо бар три-четири
пута ту. Родитељи нам живе у Пријепољу и Анини су сви Пријепољци.
Покушавамо на децу ту љубав да пренесемо и мислим да они обожавају дане
које проводе у Пријепољу“.
Да ли намераваш да се враћаш или интестираш у Србију или у завичај?
„За живот у Немачкој нас ништа претерано не везује. Никад се не зна, можда
се нека пословна прилика укаже и дођемо у Пријепоље. Рекао сам без
великих планова. Тренутно је за децу и њихово школовање још увек Немачка
боље место за живот“.
Како видиш Пријепоље, шта нас издваја од осталих места и крајева?
„Пријепоље је место са предивном климом и рељефом. Место предивних
људи и правих пријатеља. Пријепоље је и расадник талената и успешних
људи. Највећи проблем је што сви они у једном тренутку морају кренути
даље како би могли достићи висине и остварити своје снове. А можда је
најлепше после свега поново доћи и старити у Пријепољу“.
Владимир Бабић
