Иако је најмлађи члан Шах клуба „Прико“, овај талентовани седмак већ иза себе има запажене резултате и озбиљна такмичарска искуства. Шах је у Арсенијев живот ушао веома рано, а данас представља много више од игре – школу стрпљења, одговорности и тимског духа. У разговору за наш лист говори о својим почецима, турнирима, подршци коју има и плановима за будућност.
Када си почео да се бавиш шахом и шта те је највише привукло овој игри?
„Шах сам научио да играм већ са четири године. Наравно, то су били неки почетни кораци и тада сам шах играо само са својим татом. Тако да неке своје прве почетке могу везати тек за четврти разред, када сам се опробао на школском такмичењу, где сам освојио прво место. Те године сам стигао и до републичког такмичења.“
Иако си најмлађи члан Шах клуба „Прико“, већ остварујеш запажене резултате. Како изгледају твоји тренинзи и колико често вежбаш?
„Не могу рећи да имам класичне тренинге. Играм онолико колико ми дозвољавају школске обавезе, јер је ипак школа на првом месту.“
Који ти је до сада најдражи успех или турнир и зашто га посебно памтиш?
„На задњем турниру у Пљевљима освојио сам награду као најбољи јуниор, што ми је причинило велико задовољство, али морам признати да ми је највећу сатисфакцију донело учешће у Лиги Централне Србије Запад у Новом Пазару. Остварио сам прве озбиљне победе против знатно искуснијих и признатих шахиста. Боравак од неколико дана у овом граду и дружење са мојим саиграчима је посебно искуство за мене. А оно на шта бих у овом случају ставио акценат је осећај који имам када играм за екипу. То ми је велики мотив и велика одговорност. Много лакше подносим пораз када играм појединачно него када играм за тим.“
Како успеваш да ускладиш школске обавезе и шаховска такмичења и да ли ти школа пружа подршку?
„Седми сам разред и у школи имам много обавеза. Волим такмичења, па радо учествујем и на свим школским. Највећу подршку у школи имам од моје разредне Санеле Кукуљац, која се максимално ангажује око организације такмичења у шаху. Такође, изађе ми у сусрет и када су у питању одсуствовања из школе због шаховских турнира.“
Ко ти је највећа подршка на овом путу – породица, тренери, саиграчи?
„Наравно, породица ми је највећа подршка у свему, било чиме да се бавим. Али, овде бих најпре споменуо чланове мог клуба, који ми пружају безрезервну подршку. Могу рећи да су они имали пресудну улогу да закорачим дубље у свет шаха. Не бих спомињао имена, јер не желим никог неоправдано да изоставим. Свако од њих на свој начин доприноси обликовању мене као шахисте. Ту су да ми дају савет, сугестију. Верују у мене и када ми зафали самопоуздања, а то што ми пружају прилику да равноправно са њима учествујем у важним турнирима говори о томе о каквим је људима реч. Овом приликом желим свима да им се захвалим, што се са њима увек осећам важно и сигурно и што са њима учим можда неке важније школе, оне животне.“
Да ли имаш још неки хоби или интересовање ван шаха и како проводиш слободно време?
„Поред шаха много волим и стони тенис. Играм за школу и прошле године сам био трећи на окружном такмичењу. Много ми је жао што овде нема могућности да озбиљно тренирам овај спорт. Волим квизове и једва чекам прилику да се опробам у неком од њих. Наравно, увек имам времена и за дружење, што сматрам веома важним.“
Који су ти планови и жеље за будућност – да ли себе видиш као професионалног шахисту?
„Не могу рећи да себе не замишљам као врхунског велемајстора и да не маштам о томе. Али, многе околности утичу на то, па је рано да о томе причам. За сада су школа и образовање на првом месту, а ја ћу дати све од себе да шах не трпи много због тога.“
Иако још увек на почетку свог шаховског пута, овај млади Прijепољац већ показује зрелост, дисциплину и одговорност који далеко превазилазе његове године. Уз подршку породице, клуба и школе, као и јасно постављене приоритете, пред Арсенијем је пут који може донети још много спортских, али и животних победа.
Ања Пузовић
