Дивна Радоњић Стиковић је наставница клавира и уметница која се истовремено бави и сликарством. Њен рад са децом, као и дубока посвећеност уметности, пружа јединствен поглед на свет у којем се музика и сликарство преплићу. Овај разговор открива како се ова две области прожимају у њеном животу, али и како успева да изнесе све обавезе које носи уметнички и породични живот.
Како изгледа Ваш радни дан у музичкој школи и шта је оно најлепше у раду са децом која уче клавир?
„Предавање клавира разликује се од класичне наставе јер се у овом случају ради о индивидуалној настави. То значи да је сва пажња усмерена на једног ученика, што ми омогућава да их доживљавам као своју децу. Поред музичког образовања, трудим се да их учим и важним људским начелима као што су емпатија и лепо понашање, како у школи тако и ван ње. Деца препознају моју посвећеност и доживљавају ме као особу од поверења са којом могу да поделе разне важне ствари – било да су у питању школске оцене, односи са другарима или лични тренуци. На једном часу клавира балансирам између онога што морамо да научимо и онога што ученик жели да подели са мном. На тај начин сам током 11 година рада упознала велики број различитих карактера и развојних фаза деце.“
Да ли је тешко заинтересовати данашњу децу за класичну музику и како Ви успевате да их мотивишете?
“У мору лоше музике, која нас окружује на сваком кораку, тешко је приволети децу да почну да слушају и свирају класичну музику. Када почињу, ученици имају велика очекивања и често се разочарају, јер мисле да ће одмах моћи да свирају велики класик као што је „За Елизу“. У таквим ситуацијама, ја им свирам та дела и тешим их објашњавајући да ми је било потребно много времена и вежбе да их савладам. Програм који свирамо увек прилагођавамо њиховим интересовањима. Често се договарамо да сами пронађу композиције које желе да свирају, а ја их упућујем на добар избор класичне музике коју могу да слушају на интернету, чиме се побољшава њихова музичка писменост.”
На који начин се Ваш професионални живот – предавање клавира – уклапа са породичним обавезама, бебом и старијом децом?
“Бити наставник клавира захтева много енергије јер деца изискују потпуну посвећеност. Често се дешава да након последњег часа осетим умор, али када дођем кући, нову енергију добијам у свом дому. Са својом децом и супругом проводим време уз разне активности као што су слагалице, филмска вечери, друштвене игре или стваралачке активности попут цртања и хеклања. Уз мало организације и воље, све се може успети без већих проблема.”
Шта Вас је подстакло да се поред музике посветите и сликарству? Да ли је то за Вас више хоби или потреба за изразом?
“Љубав према сликарству имам још од детињства. Стално сам нешто црткала или сликала, али тек 2021. године сам добила материјал – боје, четкице и платна – од свог брата и снаје. Иако сам била одушевљена, дуго сам се оклевала да започнем. Међутим, одлучила сам да експериментишем и брзо сам насликала сва платна која сам добила. То је био почетак мог сликарског пута. Сликање је за мене бег у свет маште – место где се опуштам и где ослобађам сву негативну енергију, док истовремено слушам музику у позадини.”
Колико се музика и сликарство прожимају у Вашем стваралаштву – да ли једно инспирише друго?
“Музика и сликарство су две уметности које имају исти циљ – да пробуде осећања. Мој професор хора на академији је често поредио хорске акорде са бојама, што ми је отворило нови поглед на те уметности. Када радим, у музичким делима као што је Бетовенова или Рахмањинова музика, осећам исту емоцију као када сликам. У сликарству, тежим томе да пренесем израз, слично као што то радим кроз музику – јарке боје, динамичност, одређеност и јасноћу.”
Када успевате да нађете време за сликање и шта Вас најчешће инспирише у тим тренуцима?
“Највише волим да сликам када је мир у кући, када су сви утихнули и сви су заспали. Многи се питају како после тако напорног дана са децом успевам да нађем време за сликање, али сликање за мене представља опуштање. То је тренутак када се потпуно дистанцирам од свега и уђем у свој свет. Инспирација долази из малих тренутака које проводим са породицом, из њихових осмеха, разговора, али и из природе и свакодневног живота.”
Да ли су Ваши ученици или деца икада били инспирација за неки музички или ликовни тренутак који Вам је остао у сећању?
“Све што сам насликала било је намењено неком члану моје породице. Када радим слику за некога, та особа ми је увек у мислима. Деца и ученици су увек инспирација јер ми помажу да останем у контакту са својом унутрашњом дететом. Њихова радост и искреност често ми дају идеје како за музику, тако и за сликарство.”
Који су Ваши планови – како у професионалном раду са децом, тако и у личном уметничком развоју?
“Желела бих да се деца већ од 5. или 6. године упознају са музиком, и то не само кроз музичке школе, већ и кроз обданишта која би се фокусирала на развој дечје музичке и уметничке свести. Моја жеља је да оснујем такво обданиште које ће бити посвећено култури, музици и лепим вредностима. Што се тиче сликарства, то ће остати мој хоби у којем увек проналазим нове инспирације и енергију за креацију.”
Дивна Радоњић Стиковић је пример уметнице која успешно балансира између наставничког и уметничког живота. Њена страст за музиком и сликарством не само да обогаћује њену личну креацију, већ и дубоко утиче на животе њених ученика. Кроз своје радове, она наставља да инспирише и подстиче друге на креативни израз, чинећи свет око себе лепшим и бољим местом.
Ања Пузовић
