Између “Платоа” и Прибоја: прича о човеку који ствара играче, али пре свега – људе
У готово сваком граду постоји понека спортска прича која се издваја – не резултатима, већ снагом карактера онога ко је пише. У Пријепољу, таква прича носи име Дејана Ћубића, човека који сваког дана усклађује две велике љубави: угоститељство и рукомет. Док преко дана брине о гостима у популарном кафеу „Плато“, поподне и вече проводи у спортској хали у Прибоју, тренирајући нове генерације рукометаша. Његов пут није био брз, али јесте искрен, стрпљив и изграђен на љубави према деци и спорту.
„Као и сва деца у школском узрасту волео сам спорт и са другарима играо фудбал, кошарку, одбојку и пливање. Међутим, први спорт који сам тренирао дуже време био је карате“, каже Ћубић.
Рукомет је стигао нешто касније, кроз школску секцију и уз подршку наставника физичког. Позиција средњег бека, коју је играо, захтевала је разумевање игре, доношење одлука и креирање акција – нешто што му је касније у тренерском послу постало драгоцено.После играчке каријере, судбински тренутак одвео га је ка тренерском позиву. Пријатељ, тренер талентованих девојчица, замолио га је да дође на тренинг и помогне као демонстратор елемената рукомета. Када се главни тренер преселио због посла, Ћубић је добио понуду да преузме екипу.Неколико година касније успели су да обезбеде учешће у Кадетској Бамби Супер лиги Србије, а једна играчица из те генерације наступила је и за кадетску репрезентацију Србије.
„Прибој је рукометни град са великом традицијом, једном од највећих у бившој Југославији. Клуб је основан 1959. године“, почиње Ћубић причу о његовим почецима у Прибоју. Као играч имао је привилегију да сарађује са неколико великих прибојских тренера, чији су систем рада и однос према игри оставили дубок траг.
Долазак у такву средину био је за њега част, али и одговорност. Знао је колико је квалитетних играча потекло из клуба, као и каква су имена тренера оставила печат на рукомет у Прибоју. Управо зато, осећао је обавезу да у сваком тренутку пружи најбоље од себе.У раду са децом води се мишљу проф. др Владимира Копривице: „Са децом морају да раде најстручнији и најбољи.“
„Игра и љубав су основа дечијег постојања“, каже Ћубић и апелује на родитеље да деци пруже подршку, много кретања и заједничке игре. Тренерима поручује да се непрестано усавршавају, конципирају тренинг кроз игру и забаву и никада не спутавају дечију машту.
„Млади играчи морају да буду лепо васпитани, да уче у школи, да буду вредни. Поред породице, кључна је улога тренера чија дужност није само да створи добре играче, него и квалитетне људе.“
Посао тренера захтева дисциплину, анализу, припрему, методику и психолошки приступ. Тренинзи су свакодневни, често и два пута дневно, а викендима се путује на утакмице.
„Обично устајем веома рано и током јутарње рутине распоређујем своје дневне обавезе. Све око кафеа настојим да завршим пре подне, да бих поподне могао да се посветим припреми тренинга и екипи. Много ми помаже брат који ускочи када треба.“
Тренинзи у Прибоју почињу у 18 часова, након чега се враћа кући, где време посвећује породици и пријатељима.Да би тренер био успешан, каже, мора стално да учи.
Након завршетка тренерске школе, прошао је кроз безброј едукација и семинара. Године 2015. завршио је дошколовавање на Факултету за спорт у Београду, а 2019. стекао звање ИХФ Мастер coach, највише тренерско звање у области рукомета.
Сваког дана одвоји време за стручну литературу из спорта, физичке припреме и психологије.Бављење спортом му помаже и у приватном послу: лакше препознаје „тимске играче“ и гради радну атмосферу у којој се људи помажу и допуњују.Дуге године у спорту и угоститељству често су значили и велики напор. Много је одсуствовања, припрема, семинара, рада на летњим камповима.
Било је и значајних понуда од других клубова у Србији, које би му професионално значиле, али због животних околности – нису реализоване.
Спорт, каже, носи лепе и мање лепе тренутке, али бавити се спортом је привилегија.
Он је био играч и капитен Пријепоља у „златно доба“ пријепољског рукомета , 20003. године као капитен освојио прву МОСИ медаљу у рукомету, 2013. је водио женску и мушку екипу на МОСИ играма у Пријепољу, са оба тима играо финала, исте године изабран за најбољег тренера Пријепоља, 2018. године је био селектор кадетске репрезентације Централне Србије, 2021. проглашен за најбољег тренера града, са женском екипом први пут увео клуб у Супер Б лигу, шест година у два мандата наступао у Супер Б лиги са мушкарцима, председник Секције Удружења тренера RSS и члан УО RSS Централне Србије
„Највећи успех сматрам велик број пријатеља које сам стекао међу спортистима, тренерима и спортским радницима у Србији и шире.“
Тренутно је потпуно посвећен раду у РК Прибој и изазовима који предстоје.
„Лепо се осећам, добро сарађујемо, имамо разумевање и поштовање. Радимо и функционишемо као прави тим.“ Његова велика жеља је да на крају каријере покрене школу рукомета у Пријепољу и укључи што више деце.
„Волео бих да Пријепоље постане рукометна средина и да млади дечаци и девојчице достојно представљају свој град и државу.“
Прича Дејана Ћубића много је више од спортског живота. То је прича о човеку који верује у децу, у рад, у игру и у поштен однос према спорту. Прича о тренеру који не гради само играче – већ пре свега људе. А међу Пријепољем и Прибојем, тамо где се спајају кафа, хала, путовања и тренинзи, расте генерација која већ сада зна коме дугује прве кораке у рукомету.
Ања Пузовић
