Ovoga puta rešili smo da jednog od prijepoljskih ribolovaca čekamo na jednom od mesta čestih okupljanja i druženja, u udobnosti kafića „River“. Boban Divac, koji već šest decenija peca limsku ribu i svoje najlepše trenutke provodi pored našeg Lima, pričao nam je svoju priču o ljubavi prema ribolovu i vodi.
Kada ste počeli da pecate i kako su izgledala prva iskustva, na koji način ste se, da kažemo, snalazili za opremu koju niste imali ili mogli da kupite?
„Počeo sam da pecam sa šest godina. Stanovao sam u Šarampovu i nekada nam je Lim do samog prozora dolazio. Nismo imali savremenu opremu, savijali smo špenagle, mislim da je tada to Migo radio. Išli smo u Hotel, bila je tamo prodavnica i snalazili se da kupimo malo najlona. Obično smo kupovali oko sedam metara i pecali na ljeskove štapove. Bilo je mnogo ribe i mogao je da ih uhvati ko hoće, sad to teško ide. Tada je bilo krkuše dosta. Kasnije smo već počeli da pecamo uz pomoć štapova, mašinica, plovaka. Nabavi se više štapova, a mislim da ih sada imam četrnaest“.
Kako je to izgledalo ranije kada je vodostaj Lima znatno varirao i prelazio granice poplava?
„To je 1979. godine izlio, Dom revolucije su branili. Nakon toga su podigli ovaj zid pored ulice. Bio se izlio i na ulicu, branili su i ove ovde lokale. Poslednjih godina slabo nadolazi, vode je sve manje. Nekad sam pecao u Zebuđi koja prolazi do mog imanja, a sada i ona presušuje“.
Koliko je bilo ribe kada ste krenuli da se bavite ribolovom? Dočarajte nam kako je izgledalo pecanje na Limu pre pola veka i kako je izgledalo Prijepolje i okolina tada.
„Ranije krenem da pecam preko puta Visoke česme i ne mogu da donesem koliko ribe ulovim, klena najviše. Bilo je i velikih plotica, naročito ovde na ušću Mileševke, tu je bila klanica. Nekada je put išao sredinom ovog brda, pored džamije, pa glavnom ulicom na Šarampovski most i gore dalje. Nekada je i Prijepolje bilo mala varošica, mada nije ni sada Bog zna šta. A ja sam jedan od retkih koji je napustio Beograd i vratio se ovamo kada sam se oženio i nikada se nisam pokajao. Deca mi žive u Beogradu, a ja sam i dalje tu“.
Sa kim volite da pecate i kako izgleda okupljanje ljubitelja ribolova u Prijepolju?
„Pecamo i brat i ja, on živi u Boegradu, ali peca smuđa nonstop. Samo ću vam reći da je ovaj Lim bogatstvo i sviđa mi se što nema više onoliko kesa ko što je imalo ranije. Obično se družim sa tim ribolovcima koji ne ostavljaju otpad onako pored vode nego to prikupimo, stavimo u kese i bacamo u kontejnere. Obično kod Buba Purića dolaze ribolovci i ovde. Svaki dan ovde dođe najmanje desetak-petanaest ribolovaca, bez štapova da bismo se družili i sedimo uglavnom baš za ovim stolom“.
Shodno tome da, kako i sami kažete, ima vas ribolovaca dosta, da li ima dovoljno ribe za sve? Ima li i krivolovaca i kakve probleme oni mogu da izazovu?
„Pretežno su ribolovci skromni, jedino imamo problem sa ovima koji dođu sa strane i donesu mnogo crva i bace ih, naprave nam veliki problem. Čujem da ima krivolovaca, da bacaju te zmajeve, dinamiti su već prošli, nekada se to radilo, a nisam znao nikog. Što se tiče ribočuvarske službe, oni su korektni. Jedino što je dozvola malo skupa, mislim čak i najskuplja u Evropi. Mada meni sad ne smeta, jer sam već u penziji. Opet ima dovoljno ribe, skobalja, plotice, jezero je puno ribe“.
Gde sada može u Prijepolju da se kupi ribolovačka oprema i da li je to dovoljno da zadovolji lokalne potrebe?
„Anes Jusović ima radnju sa ribolovačkom opremom, a ima i Šljuka na petlji. Oni su dovoljno snabdeveni za lokalne potrebe, samo što sam ja sebi nabavio svu opremu ranije, tako da sada imam za narednih 20 godina da ne kupim ništa. Nemam baš stare štapove, oni se odbacuju vremenom, nekada se slome. Dosta te opreme i poklanjam, naročito plovke, udice retko pošto ne mogu tako lako da se nađu. Plovaka imam možda još hiljadu i po, a za sezonu mi treba oko šest-sedam, nekad ni toliko“.
Pretpostavljam da ste učestvovali i u takmičenjima. Koji su Vam bili najveći ulovi?
„Ranije sam učestvovao, išao sam za Podgoricu i Bratunac sa ekipama iz Prijepolja. Najveću sam mrenu upecao, mislim da je bila oko tri kilograma i sedamsto i nešto grama. A nisam uhvatio mrenu sigurno zadnjih četiri ili pet godina, dok sam prošle godine uhvatio sedam i sve su bile preko tri kilograma“.
Kažite nam kakva je Vaša procena, da li ribolov može da opstane u Prijepolju?
„Ima dece koja su zainteresovana, ne treba ih dirati. Mislim da je mnogo bolje da love ribu, nego da idu po kladionicama i kafićima. Doći će i to vreme“.
Kakav je kvalitet limske vode i šta najviše utiče na zagađenje?
„Mislim da su sada glavni problem deterdženti, samo koliko mašina za sudove imamo, a to je čista hemija. Sva ta otpadna voda ode u Lim. Čuo sam da nestaje riba zbog te zagađenosti“.
Kolika je Vaša ljubav prema vodi i može li se to dočarati rečima?
„Inače sam takav da ne bih mogao da živim negde gde nema vode i najbolje se osećam kada je voda pored mene, nije važno koja. Nekada se plivanje učilo tako što odemo gore do Raišnjeva i spustimo se. U prvom razredu sam već preplivavao Lim sam. Mnogo smo rano počinjali da se kupamo, a sada vidim da se skoro niko ne kupa“.
Verica Kijanović
