Хуа Хуа бенд – ко први ђевојци, његова је!
Нема Пријепољца који није чуо за професора Миленка Бајића. Мирног, увек расположеног и насмејаног човека који је многима помогао да се изборе са музиком, виртуозним техничким решењима и упутио их у свет музике и музичког изражаја. Једноставно волео је музику, волео је свирати а своје знање и умеће је радо преносио свима. Љубав према музици пренео је и на свој сина Слобу Бајића. Наша редакција је имала прилику да разговара са њим и чује његову животну причу, а сада је делимо и са вама.
Слобо, како је све то почело, кад си схватио да је музика и твој животни позив? Да ли ти је тата био строг као педагог и до којег стадијума ти је могао помагати?
„Још од основне школе заволео сам музику. Музика је свакодневно била присутна свуда око мене највише захваљујући мом оцу који је и сам радо свирао. Из дана у дан музика остављала све дубљи траг у мом животу, и што сам више вежби савлађивао, моје интересовање и виртуозност су расли, а ја се осећао боље, и мама и тата су ме радо слушали и радовали се свакој новој савладаној композицији. Отац јесте био строг као професор али и пун разумевања као родитељ. Није ме силио да претерано вежбам само се трудио да оно што вежбам радим на прави начин и исправљао ми је све грешке у корену. Тако да сам имао довољно времена за другаре и игру у комшилуку.“
Зашто труба, и како си успео постићи све те фантастичне резултате, постати члан Филхармоније?
„У музичкој школи сам почео са клавиром али кад сам напунио десет година, један дан је мој отац Миленко Бајић иначе и мој професор дошао са посла и питао ме да ли би ти хтео да свираш и трубу? Звучало је интересантно! Први сусрет са трубом и прво „продувавање“ ми се учинило тако снажно и моћно… да сам тај иструмент истински заволео. У Пријепољу није било професорског кадра за трубу, али уз помоћ оца све сам то некако гурао до одласка у Београд. Можда је то и био разлод да пре краја основне школе одем у Београд.Вежбао сам и клавир и трубу упоредо. Мој отац као основцу дао ми је одличне основе и уписао ме у средњу музичку школу 1992. године. Као ђак из провинције био сам смештен у средњошколски дом Јелица Миловановић и ако сам ја тада још био основац, похађао сам осми разред опште основне школе Владисав Рибникар, и шести разред у музичкој школи Станковић на одсеку клавир и четврти разред основне музичке школе Мокрањац на одсеку труба. 1993. године уписујем средњу музичку школу и једну и другу. Много ми је помогао професор Владимир Поликарпов који је брзо успео да исправи све што нисам добро радио до тада и изградио ме у току средње школе у правог уметника. Свакако ми је много помогло и то што сам био у средњошколском дому где је била смештена и већина ученика музичких школа па смо заједно вежбали размењивали искуства и један другом такмичећи се ко ће боље и брже помагали и давали снагу за нове подвиге. Тај боравак у дому је значио свима нама, то нам је био додатни мотив, сви ти каснији успеси свих нас су се низали као логичан след рада и вежебе. И дан данас сам са многима у контакту, чак по некад по нешто и заједно одсвирамо. Та домска заједница нас је доста научила и изградила у јаче и боље људе. Све до 1997. године када уписујем ФМУ и мој отац је био ту, пратећи мој рад од првих тонова којима је дао и боју, чврстину и пуноћу… па све док моја виртуозност није превазишла његово знање. Већ од 1999. године постајем члан Београдске Филхармоније на сталном раду као други трубач.Све што данас јесам дугујем огромној љубави и подршци породице. Они су ме увек подржавали, радовали се заједно са мном и дивили свим мојим успесима.“
Мислиш ли да је наша музичка школа довољно добра да направи врхунске музичаре?
„У данашње време сматрам да је много другачије у свим структурама друштва па и у музичкој педагогији и просвети. Опет има ту доста људи посвећених свом педагошком раду као и деце која имају жељу и вољу да се баве уметношћу. Јер у данашње време све их је мање, како правих професора и педагога тако и деце која имају правог интересовања и стрпљења за музику. Време дигиталија и свега што нам се севира на дохват руке деци одвлачи пажњу са правих вредности. Већина родитеља окренута је својим пословима и немају пуно времена да се баве децом и усмеравају их на праве ствари, деца остају препуштена сама себи. На жалост у данашње време родитељи уписују децу у музичке школе само да би се рекло да им дете нешто свира, а то што дете нема интересовања ником ништа. То је моје запажање које сам стекао радећи у музичкој школи Коста Манојловић у Земуну пар година као професор трубе. Да и у нашој музичкој школи постоје неки људи од којих може много да се научи као и нека деца која могу постати врхунски уметници! Било би боље да је наставни кадар разноврснији и да је заступљено више инструмената али то је наша реалност и тренутно је тако како је. Треба тежити ка тим циљевима.“
Вероватно си у неком периоду осетио потребу да изађеш из оквира класике, и окушаш се као певач, били смо поносни када смо те гледали на Будванском, Бањалучком, Радијском фестивалу? Каква си то искуства?
„У време када сам уписао ФМУ у Београду 1997. купи сам аранжер клавијатуру и сам сам певао и свирао по клубовима и кафићима по Београду. Самим тим сам и себи направио простор за школовање и живот у великом граду. На почетку сам радио сам а касније правио бенд од нас двоје троје па четворо… бенд који сам оформио 2005 је и дан данас активан. И то је још један од мојих успеха који и даље траје заједно са мојим колегама. Све фестивале на којима сам учествовао су били једно велико и лепо искуствао али се никад нисам посветио 100% музичкој каријери него је то све било успутно. Дефинитивно се не могу радити два посла као што је то био мој случај. Београдска Филхармонија и комерцијална музика, наступи, свирке, путовања и слично.“
Сада имаш свој бенд. Је ли тешко данас доћи до вас, и колико пре би морали да вас резервишемо?
„Бенд функционише по принципу… ко први ђевојци његова је!!!
Бићу нескроман, наши наступи се заказују подину и више дана унапред. Имам одличну екипу музичара око себе већ 20 година, и то је још један наш заједнички успех. Опстати толике године и бити активан је већ само по себи успех! То је наш позив, посао и сан. Можете нас пратити преко нашег поратала Слоба Бајић, уједно нас ту можете и контактирати. На репертоару имамо све видове забавног програма од домаће забавне, рок поп, народне и иностране музике.“
Колико често долазиш у Пријепоље, шта те везује за наш град?
„Искрено не долазим више тако често као некада кад сам био млађи и слободнији. Што због пословних и приватних обавеза, јер једноставно Београд је град који је сушта супротност од Пријепоља, никад не спава, а обавезе ника не престају, али то ми је нормално постало. За Пријепоље ме везују најлепше животне успомене, а то је детињство и све што оно носи. Најбезбрижнији дани живота остаће урезани увек у мом сећању“.
Како ти изгледа Пријепоље после толико година?
„Пријепоље је остало исто по многим стварима, то је оно што ја могу да приметим кад дођем на пар дана. Сигурно се доста тога и променило али ја то не видим у тако кратким посетама. Не стигнем да пропратим јавни и културни живот Пријепоља. Волео бих да је садржајнији и лепши него некада.“
Слободан Бајић, талентовани трубач и фронтмен Хуа Хуа бенда, својим животом и каријером показује како музика може бити пут који води од личне страсти до професионалног успеха. Уз подршку породице, нарочито свог оца, професора Миленка Бајића, Слоба је успео да савлада сложене музичке дисциплине и изгради изванредну каријеру, како у класичној музици као члан Београдске филхармоније, тако и у забавном музичком свету. Његов бенд, Хуа Хуа, остао је активан већ више од две деценије, а успеси на фестивалима као што су Будвански и Бањалучки фестивал само су потврда његовог музичког талента и посвећености. Слоба не само да обавља свој посао са љубављу и професионализмом, већ и дубоко цени своје корене у Пријепољу, град који је оставио неизбрисив траг у његовом животу.
Главни и одговорни уредник Владимир Бабић
