Из школске фискултурне сале у Бостанима, где је као дечак први пут узео лопту у руке, до спортских дворана широм Европе — тако изгледа пут Сеада Хаџифејзовића који већ више од две деценије живи кошарку. Његова прича је прича о упорности, љубави према игри и сновима који су га водили кроз девет држава и бројне клубове. И данас, после свега, лопта је и даље у његовим рукама — као симбол свега што му је спорт подарио: пријатељства, искуства и животне лекције које не застаревају.
Реци нам када си и како одлучио да почнеш да се дружиш са лоптом и зашто си се баш определио за кошарку?
„Кошарку сам почео да тренирам са 12 година у ОШ „Свети Сава“ на Бостанима. Радила се слекција на почетку школске године и сви који су били заинтересовани за разне спортове, уписали су се. Тада је била активна Школа кошарке, ако се добро сећам, у оквиру КК „Милешевца“. У то време, Владе Дивац био је у успону и светска звезда. Могу да кажем да је он био човек на кога смо се ми клинци угледали. Кошарка је била у том периоду у ексапнзији у нашој земљи, сваки град је имао по два кошаркашка клуба“.
Како је изгледало играти кошарку пре 24 године и кога би издвојио од другара или тренера, ко те је највише тада мотивисао?
„Игор Голубовић и Милија Томашевић су људи код којих сам почињао да тренирам. Послје тога сам играо за клуб из Прибоја. Када сам имао 15-16 година, није постојао први тим у Пријепољу, као што данас постоји. Морао сам да идем у Прибој са другом из детињства, Филипом Пејовићем. Путовали смо заједно четири године. Послје тога су нам се путеви раздвојили, ја сам уписао факултет у Сарајеву, а Филип је отишао у Америку на колеџ. Могу слободно да кажем да смо имали лијепо детињство“.
Да ли ти је било тешко да се снађеш у великом граду, колико брзо си се навикао на другу средину?
„Лично, нисам имао никакве препреке да се брзо адаптирам, да се са људима дружим, да функционишемо заједно. Све то ми је олакшала кошарка, кампови и дружења“.
Можеш ли да нам опишеш шта за тебе представља кошарка и колико ти значи у животу.
„Кошарка ми је донела много, прошао сам девет држава у својој каријери, а и дан данас сам активан играч. То је моја прва љубав. Када сам почео да играм кошарку, имао сам идеју да она буде мој начин живота и нешто од чега ћу да живим. То сам успешно остварио, што ми је веома драго. Оно што је најважније за нас који се активно бавимо кошарком или спортом уопште, то је да су ме велике повреде заобишле. За овако дугу каријеру у континуитету, то је једно велико задовољство, јер свака повреда те одваја од терена, а рехабилитација и повратак тешко падају и психички и физички. Тако да сам сретан и задовољан што сам још увјек у кошарци, као и што сам баш тад, прије 24 године изабрао да будем неко ко ће се бавити кошарком. Она ми је донела доста тога лијепог у животу, пропутовао сам свијет и видио много тога што не бих сигурно имао прилику да није кошарке“.
Можеш ли да издвојш неки успех који ти је најдражи у досадашњој каријери?
„Био сам ALL STAR играч у Украјини, набољи играч Лиге, први стрелац Лиге. Сматрам да ми је највећи успјех што сам са КК „Босне“ освојио Куп, јер је моја мотивација била, када сам почео да играм кошарку, да заиграм за „Босну“ или „Партизан“. Испунила ми се жеља, играо сам за Босну и освојио Куп“.
Упућен си у ситуацију у пријепољској кошарци данас. Помажући с веремена на време Игору, стичеш утисак о новијим генерацијама. Реци нам како ти се чине нови „клинци“ који се сада баве кошарком?
„Када из овог угла посматрам клинце који сада тренирају кошарку и нас, велика је разлика. Ми смо то радили са задовољством, страшћу, желели смо да долазимо на тренинге, није било никаквих изговора. Сећам се да смо суботом ујутру имали заједнички тренинг нас 120, двије селекције су тренирале на трибинама, двије на терену и једна на помоћном терену. Радним данима смо имали тренинге у школама, по селекцијама на основу тога где ко живи. Некада смо суботом организовали и утакмице једни против других, а позитивна трема која се тада осећала оставила је веома лијеп утисак на нас. И дан данас, када сретнем људе са којима сам тренирао, неки од њих су сада у иностарнству, неки су и остали овдје, увијек се сјетимо тих неких наших прича и тог тренинга у осам сати ујутру суботом. Оно што је добро у данашњем времену, дјеца која се сада баве кошарком имају своје термине у дворани. То је прије 4-5 година решено. Ми нисмо имали те термине, али приступ кошарци је доста другачији. Једноставно, нису мотивисани да долазе на тренинге, да су у континуитету ту, да једва чекају утакмицу. Њима је сада кошарка постала једна споредна ствар и служи им само као неки издувни вентил. Сви они клинци коју су талентовани одлазе раније, јер је сада лако постало отићи и на колеџ и било гдје“.
Како коментаришеш тренутну ситуацију у спорту у Пријепољу?
„Генерално, сматрам да се веома мало улаже у спортове, односно макар оне дворанске. Мислим да је веома важно што постоји кошаркашки клуб, што постоји сениорска кошарка. Ово је град који ће увијек имати талената, где треба да се доста улаже у спорт. Дјеца одавде су веома успјешна, они када желе нешто, веома су тврдоглави, што је добро“.
За крај овог нашег разговора, можеш ли нам рећи нешто о твојим плановима за будућност?
„Прошле године сам играо у Аустрији, играо сам финале Лиге. Мислио сам да ћу остати тамо, али се клуб због финансијске ситуације није одлучио за странце. И даље сам активан, чекам ангажман, мада је сада ситуација другачија, добио сам дијете. Сада ми је она на првом мјесту увијек, прво о њој размишљам, па онда све остало. Сада гледам кошарку из другог угла“.
В. Кијановић
