У пријепољском крају, где се вековима негују обичаји, песма и ручна уметност, и данас постоје људи који чувају посебне занате од заборава. Међу њима је и Владимир Несторовић, наследник породичне традиције дубореза и израде гусала, коју је преузео од свог покојног оца Бранка – Јана Несторовића, народног гуслара и мајстора чији су радови били препознатљиви широм Србије. Данас Владимир, заједно са братом Николом, наставља оно што је започето у њиховој кући – уметност, занат и породични понос.
„Ја сам Владимир Несторовић из Пријепоља, ожењен и отац четворо деце. Мој покојни отац био је народни гуслар и мајстор за гусле. Нажалост, изненада је преминуо пре две године и оставио нам дар и велику школу. Пренео је на мене и мог брата знање и вештину, тако да сада сами израђујемо гусле и иконе”, почиње причу Несторовић.Његови први радови, тачније самостална израда гусала, почели су пре неких десетак година. Пре тога је помагао покојном оцу око дораде гусала које је он у своје време правио. Прве гусле које је направио за њега су, како каже, биле понос и успех. Иако нису биле исте као што је отац правио, био је поносан на себе.
„Таленат за израду дубореза има и мој брат Никола Несторовић, који живи и ради у Београду. Поред свог посла, и он се бави дуборезом. То што ме је привукло да кренем самостално јесте породично наслеђе, традиција за израду дубореза, а и лепо се заради — то су ипак уметничка дела, ручно израђена“.
Израђује гусле и иконе са мотивима по жељи купца.
„Ради се много тога: разне иконе, мотиви манастира, често траже манастир Острог, али и друге теме — своју славу, цркве, манастире, народне јунаке. Понекад се тражи и посвета по жељи, коју ручно угравирам.Ово је веома захтевна делатност, а и надареност, јер не може баш било ко то да ради. Од дрвета се све потпуно почиње: издуби се па се лагано обликују гусле. Затим иде процес сушења, па наставак рада — дуборез, шмирглање, бајцовање, па лакирање. Потом се затеже кожа, струне и гудало. Све треба да буде симетрично, право, уз строгу прецизност. Време израде једних гусала, од почетка до краја, код мене је око месец дана“, наводи Владимир.
Нешто веома битно у изради дубореза јесте стрпљење — веома је битно, јер се и најситнији детаљи раде ручно и требају ‘живци’“, каже уз осмех.
„Урадио сам на великој дасци манастир Острог. Хтео сам да га продам, али сам касније гледао у тај мој рад са одушевљењем и некако ми је био драг, тако да сам га оставио за себе и окачио на зид.Продаја радова је углавном преко друштвених мрежа, мада има и људи који долазе по препоруци, јер је отац био познат по изради гусала. Најмање продаје је у Пријепољу.Било би ми драго да се у будућности настави породична традиција, да пренесем и ја својој деци.“
„Овом приликом желим да поменем и одам почаст мом покојном оцу Бранку – Јану Несторовићу, који је био много добар отац, супруг, стриц, свекар, деда, а пре свега — Човек! Хвала му на свему.“
Породица Несторовић данас представља један од ретких примера очуваног традиционалног заната у коме се умеће, вера, уметност и породична историја преплићу у сваком детаљу гусала и икона. Оно што је започео Бранко – Јане, његови синови настављају са истом љубављу, стрпљењем и посвећеношћу.
Владимирова жеља да ову вештину једног дана пренесе својој деци говори да ће дуборез у овој породици још дуго бити жив — као сећање, као занат и као вредност која се негује и чува. И Владимировa супруга бави се креативним радом – ручно прави украсне крстиће за аутомобиле.
Уз таленат родитеља и атмосферу у којој се уметност негује свакога дана, њихова деца имају од кога да уче. Сасвим је извесно да ће бар неко од њих четворо наследити дар и вештину својих родитеља и наставити породичну традицију.
Ања Пузовић
