У једном разговару са наставником ликовног Мишком Сокићем, на питање
како је постао уметник и откуд уопште жеља да се уметношћу бави, он ми је
поменуо како је у петом разреду имао фантастичног наставника ликовног
који им је задао рад од глине. Тада је он правио боксерске рукавице, а његов
наставник Мурат Чокић – Киш је приметио тај рад и са одушевљењем га
коментарисао.
„Тада је све почело, заволео сам глину, глинамол, уметност и сада сам и сам
наставник и несебично преносим љубав и помажем младима да препознају и
уплове у уметничке воде“, рекао ми је Мишко.
Али данас не причамо о Мишку већ о Мурату – Кишу, човеку иза којег стоје
велике слике и добра дела.
Како си уопште почео са сликањем? Ко је и шта је тебе инспирисало?
„То је јако занимљива прича. Нико у фамилији није имао додира са
уметношћу. Мама ми је радила као куварица у гимназији и често ме водила
са собом док је делила ужине деци. Трчећи за њом, покојни професор
математике Плескоњић ме често остављао у свом одељењу подижући ме на
столицу и дајући ми креду да им нешто цртам док траје час. То се понављало
и понављало. Замислите, увек сам цртао голе људе и свиње. И тако сам
заволео фигуративно сликарство и портрете“.
Како си се одлучио да напустиш Пријепоље? Да ниси као Џони Штулић
оставио све и кренуо у нешто сасвим ново?
„1993. у септембру одлазим из Пријепоља за Немачку где сам планирао
остати кратко вријеме. Међутим, као и раније и ти планови падају у воду.
Остајем и почињем све изнова. Посао невезан за моју струку одвлачи ме
далеко од сликарства, али с којим рјешавам проблем егзистенције. Наравно,
сликам и даље, али много мање него што би требало. Дружим се с
пријатељима из цијелог свијета као и са нашим (мислим на пријатеље из
бивше Југе), срећући се по разним кафићима, спортским теренима као и у
позориштима и на многобројним изложбама“
Одличан си пример како и ђаци са лошим успехом могу да пронађу себе и
постану чак и професори. Како је то излгедало?
„Основну школу В. П. Валтер сам некако на једвите јаде завршио и то са
велома лошим успјехом, али било је предмета из којих сам увијек добијао
петице. Ликовно, физичко и музичко васпитање били су часови којим сам се
увијек радовао. Моји драги наставници су ме исправно упутили и усмјерили
препознајући у мени таленат, тако да сам се по завршетку основне школе
уписао у средњу умјетничку школу у Пећи, која је иначе диван градић на
Косову. Испоставило се да је одлука била изванредна јер сам средњу
умјетничку школу завршио са веома добрим успјехом. Одмах по завршетку
средње школе уписујем се на Вишу Ујметничку Академију у Никшићу где
стичем огромна знања о умјетности и успијевам пронаћи тај таленат с којим
сам обдарен. Сви су били одушевљени мојим радовима, професори су
говорили да сам један од најталентованијих студената који су икада дошли на
тај факултет. У то вријеме мој добар друг и колега напушта студије и прелази
у Париз гдје успјева наћи себи одговарајући посао. Недуго затим добијам
позив од њега да дођем у ту умјетничку метрополу, сан свих сликара и да ми
је обезбијеђен стан и атеље у ком могу сликати. На моје разочарење, нисам
успео да добијем путну исправу јер нисам служио војни рок, тако да нисам
могао напустити земљу што ме је потпуно срозало“.
Како си преболео те тренутке и наставио даље?
„После завршене прве године и положених одговарајућих испита стичем
право и могућност да, као апслолвент, предајем ликовно васпитање у
основној школи што и прихватам и почињем предавати ликовно у Милешеви.
Нешто за мене ново и нешто што је побудило у мени нека нова осјећања и
нове изазаове. Свакодневно дружење с том дивном и животно надахнутом
дјецом побудило је у мени љубав према том позиву, заправао почео сам
уживати у њиховом интересовању за нова сазнања која сам им од срца и
несебично преносио“.
Шта је било са сновима о Паризу?
„Искрено, породична ситуација се мијења као и код свих младих. Тако
ступам у брак са вољеном особом и као плод те љубави долази на свијет мала
принцеза која постаје центар мог свијета. Наравно, све то утиче на моје
планове, а одлазак у Париз све више и више губи смисао и блиједи. По
завршетку војне обавезе остајем у Пријепољу предавајући ликовно
васпитање по разним школама“.
Већ тада су се појавиле незаборавне слике људи нашег краја?
„Волео сам и волим ликове људи који ме, на свој начин инспиришу, а
поготово људи и судбине из наших крајева, као што је био Исмо из Ташева и
Бегија с Јездове косе који, на жалост, нису више међу живима. Свакако, лик
Исма из Ташева обележио је једно вријеме као и мјесто на мојим платнима.
Урадио сам неколико слика са његовим величанственим ликом и
карактеристичном фигуром једног изузетно интересантног човијека са
улице“.
Да ли си учествовао у Милешевској колинији?
„Био сам учесник једне од многобројних Милешевских колонија за коју сам
насликао три слике (триптих) на којима је наравно лик чувеног Исма из
Ташева. Прва, Исмо у Пријепољу у чаршији, друга такође он на улазним
вратима од Манастира Милешеве и трећа одлазак човијека негде, за њега у
непознату и мрачну будућност и симболичан крај. За слике сам награђен
другом откупном наградом на изложби са тадашњег сазива Милешевске
колоније. Дом културе је откупио тај први рад из триптиха“.
Да ли постоји могућност да једног дана направиш атеље негде у
Пријепољу и наставиш рецимо у Орашцу, тамо где си некад стао?
„Што се тиче повратка у Пријепоље, град где сам поникао и за који ме вежу
дивне успомене, искрено шансе су веома мале. Мада када дођем, у мени се
све пробуди, поново срећем ликове који ме изнова одушевљавају и враћају
баш ту. Како ме живот носио и кварио планове, можда ме баш тако поново у
завичај упути. Али припремам један пројекат тако да ћу извесно вријеме
провести са вама и са мојим драгим пријатељима чему се веома радујем“.
Како сада видиш Пријепоље?
„Пријепоље је предиван градић са предивним ријекама. Некада ми је
изгледао велик, али са сваким одласком и повратком бивао ми је све мањи и
мањи, али мени све дражи. Људи се уијвек труде да и суморне тренутнке
направе лепшим, да некако живот улепшају, ако ништа, онда осмесима.
Морам рећи да ми аутомобили много сметају и нарушавају хармонију и
смиреност града. Највише ми недостаје чаршија, оно што је некад“.
Град у коме сада живите, да ли бар мало подесећа на Пријепоље?
„Када сам одлучио да напустим Пријепоље, знао сам да то мора бити неко
мјесто које има бар малу ријечицу, како бих могао шетати поред ње и коју могу чути, маштати, присећати се. На самом југу Немачке нашао сам један
такав град недалеко од Швајцарске, Фреибург. Кроз тај, по мени најлепши
град у Немачкој, протиче мала ријека, зове се Дреисам, нешто као наша
Милешевка“.
Да ли се сусрећеш са нашим људима тамо?
„Обично кад је лепо време сусрећем студенте, шетају поред ријеке, а кад је
топло чак са ногама у води, сједе причају, читају, неки цртају, сликају. Жагор
и Дреисам, мала љепотица милује камење и стијене кроз које се прибија
журећи ка неком циљу. Стварно прелеп град. Често и сам шетам, понекад
станем и посматрам те младе људе, и размишљам, где ли ће њих живот
однети“.
Та дружења, је ли бар мало личе на дружења код нас?
„Запазио сам да у целом свету, па и у Пријепољу, људи све више држе
телефоне, причају са вештачком интелигенцијом, њима се обраћају за савете
и помоћ. Мени недостају она права дружења како некада у Пријепољу.
Некако сви су се повукли у себе. Гледају што им други, тамо негде сервирају,
нема оног здравог разговора, шала, смејања, шаљивих подметања. Није ни
Пријепоље далеко од света по том питању. Мислим да нас ово ново време
додатно отуђује. То уништава оно најљепше у нама. Тај мобилни телефон,
без којег је свакако тешко живјети, нам краде оно што нам највише и вриједи,
а то је вријеме“.
Имаш ли неку поруку за младе?
„Живот није игрица на компјутеру. Проводите што више времена са
другарима из школе, са улице. Негујте своје снове, маштајте, по цену да се
никад не остваре. Не заборавите да свако од нас има неки дар и трагајте за
њим. Јер ко то не уради, ко бар не покуша, не може бити испуњен, знам да то
није лако, јер је најтеже пронаћи себе!“
Владимир Бабић
