„Није ми жао да улажем у прибор јер ми се чини да ће имати ко да ме наследи“
Да се риболовом могу „заразити“ и они који нису имали непосредне узоре, показује прича Владимира Малешића који је почео да пеца на Ибру, па је имао, како каже, ту срећу да пеца на овако чистој и богатој реци као што је наш Лим.
Када и како је заволео риболов прича нам Владимир кроз маглу сећања на детињство које је проводио што у Лепосваћу, што у Пријепољу.
„Не могу баш у овом тренутку да кажем кад сам заволео риболов. Можда је први додир била посета некадашњем рибњаку у Новој Вароши који је био крцат рибом. Све стазе су биле пуне калифорнијске пастрмке. Гледао сам те рибе и онда сам добио неку жељу да почнем да пецам, мада нисам из риболовачке породице. Тај мој неки развој је текао на две реке, на Лиму и Ибру у Лепосавићу, пошто ми је мајка отуда“.
Као и други риболовци, он истиче да је „крао“ занат од искусних пријепољских риболоваца.
„Учио сам прво од комшија, од неких другара, а касније од пријепољских рибара. Почео сам можда са поласком у основну школу. Можда сам највише о пецању на пловак научио од чувеног пријепољског риболовца Деда Мушовића. Он је имао доста стрпљења да ради са нама млађима“.
Владимир нам је говорио и о техникама и врстама рибе које најчешће пеца, као и о местима на којима проводи своје слободно време пецајући и дружећи се са својим другим „колегама“.
„Почео сам да пецам белицу, кедера, касније сам пецао кркушу и клена. Углавном сам све пецао на пловак и на пец. Са годинама је долазило искуство и савладавао сам неке технике риболова, а усавршио сам пецање на пловак. Почео сам да пецам на варалицу. Данас често пецам фидер техником. Користи се штап и машиница, а сигнализатор ударца рибе није пловак него врх штапа, а оно што ову технику одваја од осталих је коришћење хранилица. Код нас велики број риболоваца користи ту технику када пецају на језеру. Када имам времена пецам где ми време дозвољава и где највише ради риба. Углавном сам на Лиму, па на Потпећком језеру, а пецам и на другим водама широм Србије“.
О чистоћи Лима и његовим физичким карактеристикама говорио је из угла грађанина али и заљубљеника у реку и риболов.
„Био је чист хемијски и у то време и данас је, зато што ја нисам затекао време кад је радила фабрика целулозе у Иванграду. Претпостављам да би сада на доста места вода могла да се пије, али узводно од градова где не постоје колектори од канализације која се улива директно у Лим. Физички, оно што видимо, веома је загађен смећем, јер има велике осцилације у водостају и сваки пут када надође околно растиње окити разним смећем. Сматрам да сви једнако загађујемо реку. Главни проблем су депоније на обалама, као и мини депоније на потоцима. Лим је некад вероватно имао више рибе. Данас преовладава скобаљ, а некад је било знатно више клена, плотице, мрене и других врста. Изузетно је богат по питању врста. Имамо и младицу, липљан, поточну пастрмку“.
„Пре, можда, десетак година сам се заинтересовао за спортски, такмичарски риболов. Највише ме привукао ка томе Миго Шћепановић пошто се он у том периоду такмичио. Позвао ме је да будем члан екипе чији се састав мења из године у годину у зависности од времена. Највише су активни Миго Шћепановић и Предраг Пурић. Такмичења су занимљива због дружења и размене искуства. Увек су у питању ручкови заједнички, а на доста места се и преспава, а постоји и тај такмичарски дух. Нисам имао неке огромне улове. Ухватио сам младицу која је имала можда три и по килограма, мада сваку вратим без мерења. Све то захтева време које ја тренутно, нажалост, немам. Али се тешим да ћу једнога дана када одем у пензију моћи да пецам сваки дан“.
О опреми коју користи за риболов Малешић је говорио са посебним задовољством у гласу.
„Сада можда имам 20 штапова за различите врсте риболова и никада нисам ниједан продао. Мада имам доста непотребних ствари, не могу да одолим кад одем у неки други град и уђем у радњу риболовачког прибора. Имам двојицу синова који срећом, ето, воле риболов, занима их а ја се трудим да их „заразим“ тим спортом. Они би хтели стално нешто више, а ја им дозирам, да прво науче да пецају ситну рибу, па потом да пређу на пловак и варалицу. Имају већ и завидних улова, сходно томе да имају осам и 12 година. Сада сам набавио за свакога по један штап, да бисмо могли сва тројица да идемо. Због тога ми није жао да улажем у прибор, јер ми се чини да ће имати ко да ме наследи“.
Такође, Владимир истиче како воли да припрема оброке од рибе и да је лимска риба веома квалитетна.
„Спремам све што може да се спреми од рибе. Често је пржим јер сам научио како се риба филетира, па онда спремам да нема кости како би и деца могла да је једу“.
Када је у питању тренутно стање у риболову на територији наше општине и у удружењу, говорио је о такмичењима у којима он и остали чланови учествују, а сматра да је сада све то на добром нивоу.
„Општинска организација спортских риболоваца овде у Пријепољу, чији сам ја члан, и даље има такмичарску екипу која иде на такмичења по целој Србији и Црној Гори. Сваке године имамо међународни Куп у риболову који се организује код нас. Обично је то око 7. јула, јер се везује за обележавање Дана општине. Обично дође од 16 до 20 екипа из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине са којима се дружимо и пецамо. Потом им ми узвраћамо та гостопримства. Локална самоуправа тренутно подржава рад Удружења, али било је и година када нисмо имали готово никаква средства па смо из свог џепа издвајали новац за трошкове“.
Оно на шта се Малешић посебно осврнуо јесте криволов који је, према његовим речима, једнако заступљен увек. А дао је и свој предлог решења овог проблема.
„Младица је веома подложна криволову. Мислим да рибочувари раде добар посао, мада је тешко све постићи јер Лим кроз Пријепоље протиче скоро 40 километара. Практично сваки пут кад изађем да пецам сретнем рибочувара који дође да ми прегледа дозволу. Сматрам да би ситуација по питању криволова могла да се побољша повећањем новчаних казни“.
Још једна у низу прича о нашем Лиму и риболову на њему подсећа нас на значај коју та вода има у нашим животима и нашој будућности.
Верица Кијановић
