Дамир Карадиновић са кошаркашког терена прелази на обалу Лима
Какве приче и тајне крије наш Лим остаје да сви заједно откривамо. А како риболов и нашу прелепу реку доживљава дугогодишњи спортски радник и кошаркашки тренер Дамир Карадиновић открићете кроз разговор са њим.
Као и многи други које смо већ „пропитали“, наш садашњи саговорник одрастао је уз Лим. Почетак његове приче не разликује се много од осталих, али, сложићете се, свака од ових прича садржи нешто јединствено.
„Пецам на Лиму од малих ногу. То ми је најлепши хоби. Одрастао сам поред воде, поред Владичанског двора. Тако се јавила жеља за риболовом. Сада имам свој чамац. Другачије је то време било, није било друштвених мрежа, нити телефона“, почиње своју риболовачку причу Дамир Карадиновић.
Саговорник нам је објаснио како је изгледао риболов када је он почињао њиме да се бави, које врсте рибе сада пеца и на који начин.
„У почетку сам пецао на пловак. Чак и зими пецамо, углавном на шетајуће пловке. Када је у питању врста рибе, углавном су то шкобаљ, плотица и клен. У последњих неколико година сам кренуо да пецам на вучу, јер сам стекао одређене услове. На језеру се пеца на такозвану „вучу“, односно „тролинг“. Забаци се мамац у виду рибице и вуче се чамцем. Наравно, мењају се рибице како који услови дозвољавају. Обично су оне ручно рађене. То нико не ради у Пријепољу. Углавном их праве дунавски аласи“, открива нам Дамир кога можемо назвати пријепољским аласом.

А, пошто то није све, у наставку се надовезује причом о школици риболова и својим успесима у спортском риболову.
„Наравно, бавим се спортским риболовом. Тренутно ми је, могу да кажем, опсесија пецати сома. То је невероватан доживљај. Сом кога сам скоро упецао тежио је 27,5 килограма, ухваћен је у јулу месецу. Било је још и неких ситних комада. На језеру сам веома често. Супруга ми воли воду, а деца су нам одрасла, па тако свако свој посао. Долазе ми другари са стране. Спремам им чорбу. Већина њих је из Ужица или Ариља. Ми риболовци се углавном знамо. Пре пар година је постојала идеја о школици риболова. Наш најпознатији риболовац Миго Шћепановић је покренуо целу причу. Велики број деце је прошао обуку, а бројни спонзори су се укључивали и дали свој допринос. Деца су била веома заинтересована. Горан Вараклић нам је доста помагао“, говори надахнуто Карадиновић.
Пошто је, према његовим речима, риболов скуп и захтеван, Крадиновић наставља да се бави и спортом у неком другом руху.
„Раније сам учествовао у такмичењима. Међутим, сада немам толико времена, па сам продужио ту спортску каријеру. Сада сам кошаркашки делегат, пошто више нисам тренер. На води сам и даље веома често. Пецамо и дружимо се. То је једно велико задовољство нама који смо одрасли поред ове наше лепе реке. Риболов је захтеван и скуп. Човек, да би се тиме бавио на прави начин, мора да има свој чамац, опрему, што је јако скупо“, објаснио је он.

Његово мишљење о очуваности Лима и његовом значају може помоћи многима да мало боље разумеју важност коју ова река има за све нас.
„Код језера постоје две ланчанице које задржавају смеће. Међутим, то се не одржава редовно колико би требало. Не знам ко је ту надлежан. Ове године смо мало имали среће из разлога што Лим није надолазио, није било поплавног таласа. Људи бацају велике количине смећа и даље, јер немамо ту основну културу. Са друге стране, на квалитет воде веома утиче и хидроелектрана. А ни сами нисмо свесни колико смо богати уз ту реку. Немамо ту културу чувања реке. Наше удружење које газдује рекама „Балкан еко тим“ довело је у ред риболов, постоје забране. Они су у великој мери смањили проценат криволова“, рекао је Дамир.
Приче попут ове коју нам је пренео Дамир Карадиновић откривају да риболов није само хоби, већ начин живота, дубоко повезан са природом, традицијом и заједништвом. Његова љубав према Лиму и посвећеност очувању реке и риболовачке културе сведоче о вредностима које би требало неговати и преносити млађим генерацијама. Лим није само река — он је инспирација, школа стрпљења и одраз односа који имамо према окружењу у којем живимо.
Верица Кијановић




