Наш Пријепољац у Пријепољу Андрија Баковић већ неколико година успешно спаја веру, уметност и иновацију кроз јединствене иконе на старим бибер цреповима и стаклу, носећи причу о свом крају и бренду „Милешевац“ и ван граница Србије.
Андрија, оно што нас занима у овом разговору са тобом јесте оно што си одабрао као свој професионални и животни пут. Реци нам чиме се ти то бавиш што је веома необично за овако малу средину?
„Рођен сам у Пријепољу и баш овде сам покренуо посао који спаја моју струку, љубав према дизајну и веру – прављење икона на старом бибер црепу и на стаклу. Поред тога што се бавим иконама, радим и као графички дизајнер. Управо то искуство ме навело да спојим модерно и традиционално – да већ постојећим иконама освежим боје, контрасте и позадине, а затим да развијем и нову идеју: иконе на старим цреповима и стаклу“.
Шта те је инспирисало да баш стари бибер цреп изабереш као подлогу за иконе?
„На идеју сам дошао спајајући две ствари – дизајн и штампарство, којима сам се бавио кроз студије и приватно, и љубав према вери. Kада сам у Војводини први пут видео стари бибер цреп, одмах сам помислио да би он могао да буде савршена подлога“.
Како изгледа сам процес израде једне иконе – од тренутка када пронађеш стари цреп до коначног производа?
„Процес израде почиње потрагом за старим црепом. Најчешће га проналазим у Војводини, јер га на југу Србије скоро и нема. Ови црепови су стари око 100 година, што ми потврђују домаћини када кажу да су куће покривене њима градили прадеда или чукундеда. Након тога следи детаљно чишћење, како не би остало нимало нечистоће. Тек тада наносим отисак и икона добија завршни изглед и мој потпис. Уз то, желео сам да понудим и модерну верзију иконе – на стаклу. Њена прозирна позадина уклапа се у сваки простор и на сваку боју зида, док сама израда, директном УВ штампом, гарантује да отисак неће избледети. То је спој традиције и савременог дизајна, нешто што може да нађе место и у модерним домовима, а опет носи исту поруку и исту духовну снагу“.
Колико је важно да свака икона буде уникат и како проналазиш равнотежу између модерног дизајна и поштовања традиције?
„Трудим се да свака икона буде уникат. Радим мање корекције – попуњавам оштећене делове, прилагођавам боје и контрасте, мењам позадину – али никада не правим велике измене. Желим да задржим дух иконе и да остане у границама онога што она јесте. То ми је важно и због благослова који сам добио за овај рад“.
Име твог бренда „Милешевац“ веома је симболично. Зашто си изабрао баш то име?
„Бренд сам назвао „Милешевац“ по средњовековном граду недалеко од Пријепоља, који је у прошлости штитио манастир Милешеву. Желео сам да име буде везано за мој крај и да носи причу из нашег краја“.
Сваки посао има своје изазове. Шта је најтеже у овом послу, а шта ти доноси највише радости?
„Данас, после неколико година рада, могу да кажем да су иза сваке иконе непроспаване ноћи, доста труда и стална брига да свака поруџбина стигне неоштећена. Најлепши део посла ми је осећај да оно што направим сваког дана усрећи на десетине људи и породица“.
Да ли имаш планове за даље — можда за ширење посла и ван Србије?
„Поред домаћег тржишта, имам и амбицију да посао проширим и на друге православне земље. Већ сам кренуо са припремама за слање у Грчку и за сада све иде добро. То је велики изазов, али и прилика да се прича о Милешевац иконама шири и ван граница Србије“.
В. Кијановић
