Талентом и упорношћу до „Златне виолине Србије“
Иако у Пријепољу нема одсека за виолину, петнаестогодишња Мартина није дозволила да је то заустави на путу остварења свог сна. Љубав према овом инструменту родила се још у детињству, а данас, после година рада, путовања и одрицања, Мартина ниже награде, наступа на престижним фестивалима и поносно представља свој град. Упркос изазовима, остала је доследна својој музици, која је њен начин да говори свету — без речи, али са много емоција.
Како и када си први пут заволела виолину?
„Љубав према виолини јавила се још у мом детињству. Породично смо једног дана отишли на ручак код наших пријатеља који живе у Горњој Грабовици, насељу у близини Ваљева, познатом по томе што готово у свакој кући неко свира виолину. Многи виолинисти из тог места оставили су запажен траг у народној музици, али и у другим музичким жанровима. Посебно ме је одушевила улога виолине у народној музици, њен топао звук и начин на који оживљава сваку песму. Током тог дана имала сам прилику да се дружим и са старим и са младим искусним виолинистима, а управо тада сам први пут узела виолину у руке — и знала сам да ће то бити љубав за цео живот.“
Шта те је највише привукло баш овом инструменту?
„Највише ме је привукао њен топао и емотиван звук. Виолина уме да пренесе и најсуптилнија осећања — од туге до радости, а сваки тон као да прича своју причу. То је оно што ме и данас највише инспирише.“
Када си почела да свираш виолину и како су изгледали твоји први часови?
„Почела сам да свирам са својих осам година. Први часови су били веома тешки — било је суза, стрепње и много вежбања. Ипак, сваки нови научен тон био је за мене изазов и подстрек да идем даље. Тада сам схватила да труд увек доноси резултат.“
Знамо да си на почетку путовала у Ужице јер у Пријепољу тада није било професора за виолину — како је изгледао тај период?
„И данас у Пријепољској музичкој школи нема одсека за виолину, па и даље путујем у Ужице на часове у приватној музичкој школи „Арс нова“. Путовање није лако, посебно у зимским месецима, али када нешто заиста волиш, ни умор ни километри нису препрека. Свако путовање за мене је корак ближе остварењу сна.“
Где сада идеш у музичку школу и који си разред?
„Сада похађам приватну музичку школу „Арс нова“ у Ужицу. Поред тога, ванредни сам ученик државне музичке школе „Војислав Лале Стефановић“ такође из Ужица у којој сам пети разред. Уз све то, похађам и часове народне музике у Београду код концерт мајстора и дугогодишње Прве виолине Народног оркестра РТС-а, маестро Момчила Моме Станојевића.“
Ко ти је наставник виолине и каква је сарадња са њим?
„Часове виолине похађам у класи Дарија Милосављевића и Момчила Моме Станојевића. Са њима имам изузетну сарадњу — пуни су разумевања, стрпљења и подршке. Умеју да препознају мој потенцијал и увек ме мотивишу да будем боља, што ми много значи.“
Да ли учествујеш на такмичењима и како изгледа припрема за њих?
„Волим да учествујем на такмичењима и сваке године нестрпљиво ишчекујем Сабор виолиниста Србије који се одржава у Прањанима. Прошле године освојила сам награду за најбоље одсвирану песму, а ове године добила сам чак две — Златна виолина Србије и награду за најбоље одсвирану песму. Припреме су напорне, али осећај када станем на бину вреди сваког труда. Наредне године планирам да учествујем на фестивалу виолине посвећеном Александру Шишићу у Обреновцу и на Царевчевим данима у Великом Градишту.“
Колико ти значи што имаш прилику да наступаш на локалним манифестацијама у Пријепољу?
„Наступи у мом граду за мене имају посебну вредност. То је прилика да поделим своју љубав према музици са суграђанима, али и да охрабрим друге младе да негују свој таленат. Сваки аплауз мојих комшија и пријатеља ми даје додатну снагу и мотивацију.“
Како се осећаш када свираш пред публиком?
„Када свирам пред публиком, осећам огромно узбуђење и радост. Виолина ми тада постаје најбољи пријатељ — кроз њу говорим оно што речима не могу. Сваки тон који одсвирам носи део мене, моје емоције и љубав према музици.Посебан осећај је када наступам у другим местима, а најаве ме као учесницу из града Пријепоља — тада осећам понос, част и велику одговорност да што боље представим свој град. То ме додатно мотивише да свирам још срчаније и са више емоција.“
Да ли имаш узоре међу познатим виолинистима и сањаш ли можда о професионалној музичкој каријери?
„Да, наравно. Узори су ми моји професори, који ме својим радом и љубављу према музици свакодневно инспиришу. План ми је да упишем средњу музичку школу, а потом и Музичку академију, како бих се у потпуности посветила каријери професионалног виолинисте. Поред тога желим да усавршим и стилско свирање народне музике. Највише ме инспирише и највише волим да свирам изворни стил босанског севдаха, ромски стил и влашки стил.“
Како успеваш да ускладиш редовну школу и музичку школу?
„Није лако, јер имам много обавеза током дана, али уз добру организацију све се може постићи. Када нешто искрено волиш, нађеш време и снагу за то. Подршка породице ми такође пуно значи.“
Шта би поручила вршњацима који размишљају да крену у музичку школу?
„Поручила бих им да се не плаше труда и да следе своје снове. Музика је свет у коме сваки дан учиш нешто ново и лепо. Виолина ме је научила стрпљењу, упорности и томе да је најлепше када радом оствариш оно што волиш.“
Мартинина прича је инспирација за све младе који се двоуме да ли да крену путем свог талента. Њена истрајност, љубав према музици и подршка породице показују да успех није резервисан само за велике центре, већ да из једног малог града, уз рад и посвећеност, може да се досегне много више. Звуци њене виолине данас се чују далеко изван Пријепоља, али је она и даље најсрећнија када наступа пред својим суграђанима — јер ту је све и почело.
Ања Пузовић
