O našem lepom Limu i odrastanju uz vodu ovoga puta za naš i vaš list govorio je još jedan u nizu prijepoljskih ribolovaca i zaljubljenika u Lim, Dragan Popović. On je istakao značaj reke za jedan ovako mali grad i poručio da bi trebalo poraditi na organizovanju više sportskih takmičenja u ribolovu.
Kako se kod Vas razvila ljubav prema pecanju i Limu?
„Hoću da kažem da se dugo bavim ribolovom. Kao dete od šest ili sedam godina izlazio sam na Lim. U to vreme, ribolov se nije odvijao na ovaj način kako se sad odvija. Recimo, mi smo pecali na „pec“. A počeo sam da pecam zbog nagovora majke, koja me, da bi me sklonila sa ulice, naučila da volim ovo. Ulovim dve-tri ribice, donesem ih kući, a ona me obavezno pohvali. Potom bi ih očistila i ispržila uz reči da nikad lepše nije jela. Kasnije se ribolov odvijao bez pribora koji sada postoji. Imali smo leskove štapove koje smo nalazili u šumi i pravili u dužini od dva do tri metra, a obično smo kupovali jedno tri-četiri metra najlona. Bila je neka prodavnica, neki Mehmed-Alija se zvao, Hodžić, koji nam je prodavao to na metre. Ali, problem je bilo što nemamo kukicu. Tako da smo nosili starim ribarima ribu na nizu da bi nam dali kukicu. Imalo je poprilično dece koja su se bavila ribolovom u odnosu na danas. Nisu se bavili iz koristi, već smo svi nicali pored vode. Onda, odemo da pecamo i prvo bacanje ili treće, ono kad se hoće, zakačim kukicu, povučem i otkinem je. Onda nastaje problem, ne možemo ponovo da tražimo kukicu jer u Prijepolju nije imalo da se kupi. Meni ih je otac kupovao kada se vraća sa službenog puta iz Beograda. Nekada kupi, a nekada ne, a ja se ne radujem njemu što će da dođe, nego što će mi doneti kukicu“.
Kako je Lim izgledao u vreme kad ste Vi počinjali da se bavite ribolovom?
„U to vreme, voda je bila sasvim drukčija nego danas. Recimo, ožednimo, zađemo u Lim i pijemo tu vodu. To je trajalo do šezdesetih godina. Smatralo se da je bila druga voda po nezagađenosti u Jugoslaviji. Imala je neka u Sloveniji, pa je Lim bio drugi. Voda je bila čisto zelena, a svaki kamen se razlikovao u boji. Nema ko što je sad ova žabokrečina. E, već šezdesetih godina, kada se ova fabrika celuloze otvorila, tada je to bio veliki problem, jer je svaki drugi ili treći dan to išlo niz vodu. Sad, taj otpad od celuloze je bio lakši, pa je plutao po površini, a riba je to shvatila, pa je išla prema jezeru. Tako da je celuloza prolazila površinski, a riba bi se potom vraćala, ali je veliki broj riba ipak uginuo. To je trajalo do zatvaranja fabrike. Nakon toga, Lim se maltene vratio u prvobitno stanje. E to što se sad pojavila žabokrečina, verovatno je razlog kanalizacija“.
Na koje načine se pecalo kad ste Vi bili dete, a kako sada?
„Kada sam ja imao 13 ili 14 godina, pojavili su se štapovi i ribolov je bio izdrživ. Nikada nije bilo te halapljivosti u ribolovu. Uvek se svodilo na razumnu količinu, za porodicu. E, onda su se pojavili i oni što grebu po Limu ribu, oni što bacaju „zmajeve“ i oni sa dinamitima i čudima. Tako da je taj period bio najgori. Srećom, imamo taj Balkan Eko Tim da vodi računa. Ali, ne može da stigne sve, jer je velika teritorija. Mada, polako se obnavlja taj riblji fond. Prvi lov koji smo imali bio je takozvani lov na „pec“, gde se koristila jedna kukica, malo parče olova i dva-tri metra najlona i gazilo se u vodu. Kasnije, kad se pojavio plovak, sasvim je drugačiji sistem pecanja bio. Imalo je tu nekoliko dobrih ribolovaca, sećam se nekog Bakule, Ibra Kučevića, Draška Dojčilovića, Izeta Mušvića i Voja Purića. Od njih smo i učili to prvo pecanje. E već posle kasnije, počeli su da dolaze i ljudi sa strane i oni su nam doneli to svo zlo u ribolovu. Posle se išlo na izlovljavanje ribe. Sada su ogrničili na 5 kilograma, što je dobro“.
Čega se sećate kao lepih uspomena sa Lima iz tog perioda?
„U to prvo vreme, postojali su ribolovci koji su isključivo pecali mladicu, pastrmku i druge plemenite ribe. Ali nisu mogli da ulove po 20 komada, nego koliko im treba. To su krupni komadi bili. Tu su bili tri-četiri ribolovca kojih se ja sećam, neki Cvijović Mika, Vuko Purić, pa je bio Nikolić jedan, Mišo. To su, otprilike, poznatiji ribolovci koji su specijalno to pecali i bili su uvaženi od strane drugih“.
Koliki je značaj Lima za Prijepolje?
„Otprilike sve što je moglo da se dešava u ovih 70 godina za mene se dešavalo na Limu. Za mene lepše reke nema. Značaj je mnogo veliki, samo što se ne koristi toliko. Recimo, mnogo više bi trebalo mlađi da se angažuju. Ali, vidim da se dešava da očevi vode decu od 6-7 godina na vodu, uče ih da pecaju i to je jedan napredak. Veliki broj ljudi sada pušta uhvaćenu ribu, naročito kad su u pitanju plemenite ribe, pastrmka, mladica, lipljan. Škobalj se lovi, ta bela riba, klen, plotica, mrena se verovatno više pušta. Tako da, ide napredak neki. Šezdesetih godina, kada je napravljena brana, pregrađen je riblji put. Sada ta riba ne može da pređe iz Drine, da se mresti. Nešto su radili povodom toga, pravili su gore rivire i mesta gde je zabranjen lov u toku čitave godine. Mada još uvek ne može da se obnovi. Ta bela riba, ima je ali ne u onoj količini koliko je ranije verovatno bilo. Jer, na Lim dolaze iz Čačka, Užica, Požege, Pazara, Raške. Jer se sad pravi jedinstvena dozvola, tako da možeš da pecaš gde hoćeš, a dozvola se plaća u mestu iz koga si. Mislim da je to jedan od najvećih promašaja koji se dešava“.
Da li ste učestvovali u takmičenjima ili organizaciji nekih ribolovačkih udruženja?
„Učestvovao sam i u takmičenjima. Bio sam i predsednik kluba u Prijepolju. U principu, niko nije zadovoljan svim, ali se radilo koliko se moglo. Sad su klubovi nešto sasvim drugo. Mi smo negde oko 1955. godine osnovali klub koji se zvao Opštinska organizacija sportskih ribolovaca. Njega je opština finansirala i to je bio jedan drugi sistem koji se odvijao drugačije i dozvole su se plaćale u Prijepolju. Opština je pomagala i ja kada sam bio predsednik. Istina, isprva je to bilo jako malo. Kao klub, imali smo godišnje 15 takmičenja, od kojih su u Prijepolju bila dva, kad su Omladinske igre i Kup. Nismo nikad mogli da se takmičimo sa nekim drugim klubovima, jer nismo imali novac za to. Jer, mnogo je skupa oprema. Recimo, to bi trebalo da se nađe neki zainteresovani sponzor koji bi nam pomogao. Inače, pojedinci su nas uvek sponzorisali, a u poslednje vreme je pomagala i Turistička organizacija. Pravili su nam ručak za Kup, išli smo na takmičenja, pomogli su nam za učešće na Radničkim sportskim igrama. Trebalo bi da se uloži više novca u ta sportska takmičenja. Na taj način bi se svi više aktivirali. Tako bi se i o Limu više pričalo“.
Koja je Vaša poruka za sve stanovnike Prijepolja koji odrastaju pored Lima?
„Problem je da ne izađem. Ako izađem, nije bitno hoću li nešto upecati. Na Lim treba ići i decu voditi. Obavezno da se deca naviknu pored vode. Jer im je bolje da provedu pored vode sat, nego dan u kafani“.
Verica Kijanović
