Neobična i nadahnjujuća priča planinara iz Prijepolja vraća veru u sopstvene mogućnosti
U Prijepolju još uvek ima ljudi koji idu dalje i postižu mnogo, a ipak ostaju u svom rodnom gradu i značajno mu doprinose svojim bogatim iskustvima. Jedan od takvih je i Dženan Špirtović. Bio je na nekoliko najvećih vrhova Evrope, a Prokletije su mu postale, kako on kaže, opsesija.
Kako se razvila strast prema ovom, za neke ekstremnom, sportu i hobiju?
„Za mene je sve to uživanje. Sećam se kad sam sa nanom i djedom išao u pečurku. Jedva sam čekao raspust. Ne što ćeš ti tu nešto zaraditi, nego ideš u šumu. Stvarno osjetiš da je to nešto tvoje, da uživaš u tome. Dugo sam tako šetao prijepoljskim šumama i to mi je bilo u redu. Dok nisam saznao da ljudi penju Mont Everest. Mada to nije lako. Imaš oko tri hiljade mrtvih upravo na Mont Everestu. Meni neko sjutra da kaže da će mi finansirati put, odmah bih se spakovao i krenuo. Uopšte nemam strah od toga. Vjerujem u sebe, znam da nikad ne uradim nešto u šta nisam siguran“.
Na koji način se sada baviš planinarenjem i šta imaš u planu za dalji razvoj ovog sporta u Prijepolju?
„Prošle godine sam u Bosni položio za vodiča A i B kategorije. Mogu da vodim ture po Evropi. Naravno, ne želim da iskoristim to na način da bih se novčano okoristio. Jednostavno želim da sve ovo bude uživanje. Voleo bih da u Prijepolju pronađem ljude koji imaju slične zahteve kao ja. Planiram otvaranje planinarskog kluba, pa sam već ušao u proceduru. Kada budem imao klub, pre svega bih organizovao lagane ture. Na taj način bih mogao da prepoznam one koji su spremni na zahtevnije i izazovnije ture“.
Kog planinarskog društva si sada član i šta si do sada sve postigao?
„Član sam planinarskog kluba “Ahmica“ iz Rožaja. Vodio sam prošle godine tamo ture na Rusoliju, na Žlijeb, a potom na Ahmicu i Hajlu. Imali smo obuku u Bosni koja je trajala sedam ili osam vikenda. Obučavali su nas ljudi koji su instruktori za vodiče, oni nisu alpinisti. Ali, dosta se nauči. Sve to znanje je bilo korisno, jer nikada ne možeš da znaš ko sve može da se prijavi za turu. Uvijek se trudiš da ugodiš svima. Mada, velike ture iziskuju više vodiča. Prošle godine sam imao situaciju u kojoj smo nas trojica vodili grupu od 50 učesnika“.
Kako se snalaziš u pogledu korišćenja i nabavke opreme, koliko ona košta?
„Od Mila Ivanovića sam naučio osnove alpinizma. Bili smo na Kablaru i naučio me kako da koristim opremu. U suštini sam to sve znao u teoriji, ali drugačije je na licu mesta. Kada penješ, važno je da imaš orijentaciju. Jer, kada sa vrha pogledaš na dole, izgleda dosta drugačije, lako se čovek zbuni. Svake godine izdvojim bar po tri hiljade evra baš za opremu. Baš sam prošle godine uže platio 400 evra“.
Šta koristiš u ishrani prilikom uspona?
„Uglavnom ne jedem ništa. To je jako zanimljivo. Vrlo često ponesem jednu jabuku. Imam problem kada pojedem previše, a nemam osećaj da stanem. Jer, gladan si uvek, troše se velike količine energije. Nosim šećere, urme, pijem elektrolite i velike količine vode. Vodu nosim u većim količinama iz razloga što dosta njih ostane bez vode. Obično im kažem da ponesu bar tri litra vode, jer je stvarno neophodno. Oni to ne shvate ozbiljno“.
Da li si imao nekih momenata kada je došlo do povrede ili neko slično iskustvo?
„Imao sam slučaj kada me je kamen pogodio u glavu. Srećom, nisam bio sam. Samo mi je mrak pao na oči, skinuo sam maramu i osetio krv kako curi niz glavu. Samo sam stavio zavoj i rekao im da nastavljamo dalje. To je bilo oko pet sati ujutru, a u bolnicu u Prijepolju sam stigao u tri sata noću, znači već je prošlo 22 sata“.
Pošto su zmije česta pojava inače na putovanjima, kao i druge životinje, da li si ti imao neki blizak susret sa njima?
„Prokletije su stanište šargana. Ima ih u velikom broju. Samo pazim da ih ne uhvatim rukom negde u travi. Nikada nisam imao takav slučaj ujeda zmije. Prije smo na obuci učili da treba zaseći, podvezati, isisati. Sada je to sve otpisano, samo mirovanje, poziv u pomoć i bez ikakvog kretanja. Prošle godine je imao taj slučaj da je čovek deset sati čekao jer ga je bilo nemoguće evakuisati, pa je čekao helikopter. Nikakvih problema nije imao, sedeo je, srce mu je lagano kucalo. Problem je kada se brže krećeš, srce radi brže i otrov dolazi lakše do vitalnih organa“.
Često pominješ Prokletije i to albanski deo, pa me zanima odakle ljubav baš prema toj planini i šta si sve već tamo prošao?
„Što se tiče Prokletija, ne razumijem ljude koji nemaju želju da se penju gore. To je jedino mjesto u Evropi gde možeš da dođeš na vrhove koje još niko nije peo. Jer, ratovi i druge okolnosti su uticale, pa možda sve do 2000. godine tu niko nije šetao. Na pojedinim mjestima još uvijek stoje bunkeri koji izgledaju kao da su u njima do juče stajali stražari. Otežavajuća okolnost jeste što ne postoji nikakva markacija. Možeš jednostavno da se osloniš samo na svoj „trek“, snimaš svojim telefonom i da se vratiš istim putem ako nisi siguran kuda ideš. Postoje i standardni putevi koji vode od sela do sela i oni su markirani. Ali oni ne vode prema vrhovima. Mnoštvo ljudi prolazi tim putevima, sigurno godišnje njih 2000, što Italijana, Engleza, Nemaca, Holanđana. Oni ne penju vrhove, već plaćaju vodiče koji ih vode od sela do sela. Prvi put sam bio na Prokletijama pre nekih šest godina, a već važi da meštani znaju da me nazovu i pitaju za putanju“.
Da li si već osvojio neke od evropskih vrhova i koje bi još imao želju da osvojiš?
„Kada pričamo o Evropi, postoje vrhovi koji su želja svih planinara. Taj Matterhorn je moja prva želja, jer sam već nešto savladao i mogao bih da se upustim. Mogao sam već da ostvarim taj cilj uz vodiča. Ali, nije mi želja na taj način da penjem, već da se oslonim samo na svoju sposobnost. Peo sam Grossglockner, to je najviši vrh Austrije“.
Šta bi izdvojio kao zanimljivost koju je važno pomenuti?
„Prošle godine sam upoznao čoveka koji ima 73 godine. To tad nisam znao, on mi je ponudio da penjemo nešto predstavljajući se kao alpinista. Naravno, popenjemo jedan od težih vrhova u albanskim Prokletijama. On je neko ko je profesionalni alpinista, koji je evropske vrhove peo više puta, a ja sam ga vodio na Prokletijama. Sada se zaljubio u njih i često me zove da penjemo zajedno“.
Priča Dženana Špirtovića svedoči o tome da se i iz manjih sredina, poput Prijepolja, mogu graditi veliki duh, osvajati visine i pomerati granice. Njegova posvećenost pokazuje nam da ono što dovoljno jako volimo i želimo ne može nam ni u kom slučaju biti opterećenje.
Verica Kijanović
