Сада већ давне 2019. године, у месецу марту продат је Пријепољски ИРИС. Купац је био наш саговорник Драгослав Мишко Гојак који тренутно живи и ради у Паризу а послује по целом свету. И до тада се причало о њему и спомињали су га људи који су имали част да га упознају, али од куповине Ириса, некако сви знају за њега. Пут од Гојаковића преко Ваљева и Београда, а онда преко Швајцарске и Италије до Француске и њене престонице Париза није био лак. А тек скућити се, направити велику и успешну фирму и притом, постати неко јако утицајан у Паризу било је још много теже. А он је успео!
Драгославе, детињство и одрастање у Гојаковићима, а после?
„Рођен сам у Гојаковићима, где сам завршио прва четири разреда, а основну школу наставио у Орашцу. Било је то време пуно лепих успомена – сеоска свакодневица, певање и гусле на свакој прилици, у чему сам и сам од малих ногу учествовао.Тетка ми је била удата у Ваљево, а теча, који је често долазио у наше село ради одмора и лова, заволео је наш крај. Његов отац, Радован, био је кум на крштењу Десанке Максимовић. Како сам био добар ђак, они су предложили мојој мајци да наставим школовање у Ваљеву. Тако сам и завршио средњу школу у том граду.“
Упознао сам и твоју породицу, ћерке, сина Никца и супругу Биљу родом из Сјенице, да ли радо долазите овде у завичај?
„Све чешће боравимо у Србији, цела породица, јер од куповине „Ириса“ имамо велике планове и озбиљна улагања. Највише волимо време проведено у Пријепољу, а нарочито у мом родном селу Гојаковићима.После средње школе у Ваљеву, уписао сам Вишу електротехничку, коју сам завршио у Београду. Могао сам да бирам посао у Србији, али ништа није деловало довољно изазовно. Са другаром Драганом одлучио сам да одем у Швајцарску, где нас је дочекао рођак Бахто Гојак и угостио као најближи род. Иако је имао мали стан, делили смо кревет и све што је имао – храну, новац и велику подршку.“
Мишко, а како си се „обрео“ у Паризу, и зашто баш Париз?
После Ваљева уписујем вишу електротехничку школу у Ваљеву а завршавам је у Београду, успешно је завршавам и могао сам да бирам где желим да радим, али осетио сам да ми је све понуђено, недовољно примамљиво и изазовно. Тако да са другаром Драганом крећем за Швајцарску. Тамо сам нашао једног рођака Бахта Гојака, који ме примио као стриц рођени, а иначе ми и јесмо род рођени. Ма спавали смо у истом кревету. Имао је мали стан али нам је обезбедио све… и новац и храну, чак нам је кад смо кренули даље дао по 100 франака.“
Који ти је први посао био у Швајцарској и како сте се споразумевали?
„Први посао био нам је у фабрици сира. Брзо сам се снашао, иако је комуникација ишла „рукама и ногама“. Једне вечери, у локалној кафани, избила је туча, а како смо били без папира, полиција нас је покупила и стрпала у воз за Југославију. Воз је пролазио и кроз Италију, па смо, по савету једног сапутника, искочили у месту Ђонто. Ноћ смо провели лутајући док нисмо наишли на фарму коза. Домаћин нас је прихватио, седам дана смо радили на фарми, а потом нам је његов син помогао да пешке пређемо у Француску.“
Како си зарадио прве паре у Фpанцуској?
„Први посао у Француској био је на плантажи брескви у месту Оранж, лета 1989. године. Уз помоћ пријатеља из војске, Боре Миловановића, запослили смо се код његове девојке чији нас је отац примио да беремо брескве. После недељу дана већ сам возио трактор. Ту смо остали до краја новембра, у месту Ред Солс.“
Наравно да ти сан није био да береш брескве, јер да си то желео, вероватно никада из Гојаковића не би ни одлазио?
„Крајем 1999. године одлазим у Париз. Уз подршку наше цркве и заједнице упознајем људе који су ми помогли да нађем свој пут. Другар Драган одлази у Шведску, а ја упознајем Жан Пола, који ми је постао велики ослонац и саветник.Оснивам своју фирму 2000. године, након што сам радио као заменик директора у чувеној компанији „Vinci“. Оженио сам се Биљаном из Сјенице, а фирма је расла јер сам умео да проценим вредност послова и окупим најбоље људе.Данас је главна делатност изградња, производња и продаја бетона и бетонских елемената. Купио сам земљу на атрактивној локацији у Паризу 2015. године, а фирма има више огранака – од пројектовања, које води мој син Никац, до трговине.“
Чиме се бави твоја фирма заправо?
„Главна делатност фирме је изградња, продаја, производња бетона и бетонских елемената. Земљу на ушћу две реке купујем 2015. године. Сада је то врло атрактивна локација у Паризу. Фирма има више огранака, као што је пројектовање, које води мој син Никац. Одељење за трговину и остало.“
У Паризу има шест наших КУД-а. Између осталог једно си и ти основао, како и где?
„КУД „Извор“ у Паризу, које смо основали пре више од 20 година заједно са покојним инжењером Градимиром Рочкомановићем, протом Николом и још неколико људи, данас окупља нашу заједницу од преко 150.000 Срба. Прве просторије направили смо испод цркве Светог Саве на Симплону, ископавши подрумске просторије захваљујући доброј грађевинској опреми.Иако су Црногорци у последњим годинама основали своје удружење, сарадња свих народа са простора бивше Југославије у Паризу и даље је веома добра.
Лично, гусле су неизоставни део мог живота још од детињства у Гојаковићима. Гуслам у КУД-у и на сваком месту где се затекнем, промовишући српску традицију и културу.“
А која је твоја прва инвестиција у Србији? Кад је дошао ИРИС на ред?
„Прву инвестицију у Србији хтео сам да направим куповином каменолома код Сијарињске Бање, али сам тада имао лоше искуство и много се покајао. Потом је уследила прича са „Тргопеком“, али сам одустао јер је цена нереално подигнута. Слично је било и са Ваљевском пиваром, где сам елиминисан политички, иако сам дао много већу понуду од почетне.Године 2019. купио сам „Ирис“ у Пријепољу, пун енергије и планова. Међутим, убрзо сам наишао на бројне проблеме – бирократија је спора, увек недостаје неки папир, а нема ни једне особе у локалној самоуправи која би пратила процес од почетка до краја. И поред свега, одлучан сам да наставим да улажем у свој завичај, заједно са пријатељима који такође желе да инвестирају у Србију.Моја визија је да у Пријепољу изградим хотел „Мали Париз“, који би био понос града. Иако сам добијао понуде да продам све и одем тамо где је лакше пословати, инат и љубав према завичају ме држе овде. Ово је моја дедовина и место које највише волим, без обзира на све препреке.“
Шта је Пријепољу још потребно да буде пристојнији град, поред рецимо тог твој Хотела „Мали Париз“?
„Паркирање у граду је хаотично и мислим да би Пријепољу била неопходна бар два јавна паркинга. Нудио сам локалној самоуправи да финансирам изградњу модерног паркинга за 500–600 возила, али није било слуха за ту инвестицију.Велики проблем је и што млади једном када оду, ретко се враћају. Не зато што им је другде увек боље, већ зато што је овде тешко започети било шта – недостаје сигурност и подршка за улагања. Ако желимо да задржимо младе, морамо се окренути малим породичним фирмама и пољопривреди. Велика индустрија се више неће вратити, ни у Пријепоље ни у Србију, али микро предузећа и укрупњавање пољопривредних поседа могу бити наш спас.“
Мишко, волео бих да остварите све своје снове, да помогнете и завичају и изгадите све што сте планирали у Пријепољу. Можда и неки огранак фирме рецимо за пројектовање преселите у Србију и да буде смештено баш овде у Пријепољу, зашто не?
„Види, могуће је да се и то деси. У данашње време, ти послови могу да се обављају са било које тачке на свету па зашто не и из Пријепоља. Ако би се нашао довољан број младих стручних људи.Ја ћу и у моје село сигурно улагати. Откупљујем и имања која су напуштена и увелико подивљала јер желим једног дана да направим озбиљну пољопривредну производњу на великом земљишном комплексу где би доминирали органиски производи. Желим да Пријепоље из године у годину изгледа све лепше и постаје све боље место за живот. Вредите само онолико колико знате и умете. Не одлазите тамо где никога немате. Та времена су прошла, радите код себе и за себе и то је права срећа и пут ка успеху. Овде посла има колико год хоћете, али људи мисле да је тамо негде све лепше и уносније. То није истина. Живела Србија!“
Драгослав Мишел Гојак је пример како упорност, љубав према завичају и одлучност могу превазићи све препреке. Од сеоског детињства у Гојаковићима, преко школовања у Ваљеву и Београду, до изазова у Швајцарској и коначног успона у Паризу, он је успео да направи успешну фирму и остави дубок траг у заједници.
Са куповином „Ириса“ и бројним улагањима у родни крај, Мишко показује да је могуће вратити се коренима и истовремено градити будућност. Његов пример инспирише младе да верују у своје могућности, да стварају у Србији и да улажу у свој завичај.
Љубав према традицији, гуслама, култури и жеља да Пријепоље постане место за развој породичних и пољопривредних бизниса, сведоче о томе да велике амбиције могу да буду усклађене са скромним и вредним почецима. Драгослав Мишел Гојак доказује да, уз знање, труд и визију, могућности немају граница, а завичај увек остаје извор инспирације и снаге.
Владимир Бабић
