Своју животну и риболовачку причу овога пута испричао нам је Срђан Пејовић, страствени риболовац и радник у угоститељству. Како он гледа на Лим и његов значај за Пријепоље, а како на сам риболов рећи ће нам кроз инспиративну приповест о одрастању уз Лим.
Сходно томе да му је родна кућа на обали реке, имао је прилику да одраста на реци и у реци дивећи се свим њеним чарима.
„Као знатижељни клинци на распустима ловили смо лесковим прутићима, а понеко нам од старих риболоваца да морску длаку. Родитељи су ми у четвртом разреду основне школе за одличан успех купили први штап. Уствари, то је тада било време блинкера, мушица. Уз неке комшије и старог риболовца Боривоја Дрчеле Бора научио сам да пецам мало крупније рибе. Научио сам од њега систем, забацимо и играмо лопте. Тада је клен била прва риба, прва радост. Временом смо крали занат од старијих, долазили су да пецају покојни Киш из Шарампова, Кемо, Драгић Марковић. Уз њих смо почели да ловимо и белу рибу на пловак. Знали смо да за летњи распут идемо радничким аутобусом, који је у пет сати ујутру ишао до Ивања, понесемо штапове и пецамо кленове на живе мамце, на скакавце, глисте, ракове, жабице. Спуштали смо се низ воду по пар километара, ловили смо, пржили рибу и уживали. Једноставно“, започиње Пејовић.
На питање да ли се некада плашио воде, Срђан је одговорио да то за њега није било у оптицају и да је га је одувек вода заправо смиривала.
„Видите ове ожиљке које имам на глави. То је све од скокова у Лим. Мало ми је било да скачем са Ивањског моста са стопе и конструкције, па сам као клинац зауставио камион Предузећа рада и попео се на кабину са које сам скочио. Постојала је и топола на Влашком виру која је била висока 18 метара. Попео сам се и схватио да уствари не могу да сиђем са ње. Нема силаска, само можеш да скочиш. Најбоље се страх превазиђе када учиш сам да пливаш. У Купарима у Хрватској смо победили њихову екипу који су рођени на мору“, спремно је објаснио он.
Када говори о томе како је текао развој једног риболовца на Лиму, Срђан не мисли само на себе, већ и на своје другове чије је детињство обележила лимска обала и сама река.
„Као клинци смо почели да пецамо на природне мамце, онда смо прешли на пловкарење беле рибе, па смо пецали младицу мање-више. Сада пецам углавном смуђа на језеру. Сам правим своје варалице, а нема ништа лепше него када зими дељам и правим те варалице од липовог дрвета, па користим и жице за стоматологију од прохрома. Како се стари, све тежиш томе да узмеш нешто лакше од опреме. Ми смо залуђеници и купујемо и што нам треба и што не. Мада доста опреме која ми не треба поклањам“.
Када је у питању сам риболов, он истиче да није учествовао у такмичењима и да врло ретко продаје рибу.
„Не учествујем у такмичењима, мада некад продам нешто рибе чисто да обновим прибор. Већином искупим родбину и другове и спремам им рибу. Када је сезона слава, спремао сам људима све што се може спремити од лимске рибе, од пљескавица, сардина, марината, чорби, паштета. Јео сам и морску рибу, али за мене је бела риба број један“.
О томе како изгледа љубав према риболову Пејовић је говорио са усхићењем.
„Ми имамо неки свој свет. Многи нам се чуде, али то је за нас разонода и опуштање. То време користимо да се манемо неких тешких тема које нас у овом времену окружују“.
Срђан сматра да би требало да се успостави боља организација риболоваца оснивањем удружења, што би могло да реши многа питања.
„Ми овде немамо удружење риболоваца, а некада смо имали, мада сам у Ивањици сваке године гост њиховог удружења на састанцима. То би требало неки старији риболовци као што су Миго Шћепановић, Бубе, који имају мало већи утицај да покрену“.
Наравно, питали смо га и како је дошао до свог највећег улова.
„Ненадани улов на Кокином Броду био је највећи до сада. Ноћу, поред бране, пецајући смуђа, упецао сам шарана тешког пет килограма и 650 грама. Шаран се, као лисица од рибе, борио. Када сам видео шта сам извукао, мојој срећи није било краја. Имало је још неких улова на Кокином броду, али ми не знамо шта та вода има“.
Срђан је неко ко свој живот не може да замисли ни на један други начин него поред вољене реке.
„Могао сам када сам завршио војску да останем да радим у Тузли при војсци, али нисам могао себе да замислим да живим у граду без реке. Никад се не бих преселио у неки други град где нема воде. И када не пецамо, волимо да се дружимо и седимо заједно без тешких тема, мало се лажемо, шалимо на свачији рачун, али је за мене најлепше дружити се са тим људима“.
А о нашем Лиму има да каже да ни сами не знамо значај ове реке и последице и губитке услед њеног потенцијалног загађења.
„Лим је права планинска река, а мислим и да је биохемијски чиста. То показује чињеница да има доста ракова, шкољки, појавиле су се и поточне пастрмке, има и младица. Мада, можда би требало још да се порибљава. Али, све је то сада добро. Јер, ми старији се сећамо како је Лим изгледао док је радила Фабрика целулозе у Иванграду. Сада је, нажалост, физички много загађена река и томе треба стати на пут. Имао сам ситуација када сам снимао неке људе који су камионом довозили смеће преко пута моје куће, са друге стране обале. Такође сам постављао лажне камере како бих их спречио да бацају смеће. Јер, нисмо свесни какву ми воду имамо и ако је ми не сачувамо, неће нико“.
Како изгледа када и други препознају богатство које Лим има сведоче и људи из разних краје Србије који већ годинама долазе код Срђана и пецају заједно са њим.
„Имам другаре који из Ивањице, Врњачке Бање, Пожеге и Ужица пређу по стотине километара да пецају и одушевљени су. Нормално, моја кућа је пуна гостопримства, па их све угостим врло радо. Чак испод куће, на Влашком виру, где сам одрастао, сам направио кућерак на ком пише „Влашки вир за душевни мир“ и ту људи долазе“.
Сви смо сведоци да последњих година на Лиму нема купача, а како је то изгледало из Срђановог угла, када су он и још многи одрастали на обалама и учили да пливају на Влашком виру.
„Некада је на том чувеном Влашком виру било на стотине купача. Сада је присутна велика неорганизација уређивања плажа, нема ни омладине. Савршено се сећам да је од Ивањског моста па до Пријепоља могло да се нађе хиљаду купача“, поделио је своја сећања.
Говорио и о љубави према води, а не само пецању.
„Последњих седам година имам дозволу и пецам на Златарском језеру. Друг ме одвео у његов камп и тако је почео риболов горе. Са другарима из Ивањице средио сам барку, а имамо и камп. Најбољи антидепресив за мене је отићи на чамац и провести дан на води. Некада и сам лети одем, упалим чамац и када ми се задрема подигнем моторе и спавам на чамцу, а сунце ме пробуди ујутру. Пар првих година ишао сам са родитељима на море. Међутим, сада је Златарско језеро моје море, јер је то нешто најлепше, купање у језеру, природа и све остало“.
„Надам се да ћу ускоро отићи у заслужену мировину и да ће мој живот бити само на води. Мада можда и немам услове за пензију, сматрам да ако у послу не могу да дам сто посто себе, онда и не треба да радим“, додаје Срђан.
В. Кијановић
