Кајак-кану клуб „Лим“ из Пријепоља деценијама је био један од симбола спортског духа овог града. Од оснивања па све до раних деведесетих, клуб је остваривао запажене резултате и окупљао заљубљенике у водене спортове, упркос бројним изазовима и скромним условима за рад.
Током осамдесетих година, чланови клуба редовно су учествовали на МОСИ играма (раније познатим и као Санџачке игре), одакле су се готово сваке године враћали са великим бројем медаља. „Увек смо били међу првима на тим такмичењима,“ присећа се један од дугогодишњих чланова клуба, Самир Тутић.
Тренинзи су се тада одвијали у Дому омладине, где су спортисти из Шарампова имали скромне, али функционалне просторије. „У једној просторији били смо ми, а поред нас рукометни клуб. Када је Дом омладине касније продат, морали смо да се преселимо испод моста, где смо сами уредили просторије. Али када је мост реновиран, и тај простор смо изгубили,“ каже наш саговорник.
Као и многи мањи спортски колективи, клуб је годинама водио битку са финансирањем. Учествовања на државним и републичким такмичењима била су ретка, јер није било довољно средстава. „Никада нисмо имали праву подршку општине, па је све углавном зависило од ентузијазма чланова,“ објашњава бивши такмичар.
Упркос свему, клуб је био активан све до 1992. године, када га је економска криза готово угасила. Активности су касније настављене у мањем обиму – тренирали су углавном ентузијасти и заљубљеници у кајак, рекреативно и без већих амбиција за такмичења.
„Једино је око 2000. године општина издвојила нешто новца, па је купљено неколико кајака. Ипак, озбиљнијих такмичења више није било,“ наводи наш саговорник.
Традиционални дух и нови почеци
Иако је клуб изгубио некадашњи сјај, дух кајака у Пријепољу није нестао. Неколицина ветерана и данас весла на Лиму, чувајући традицију и наду да ће се клуб једног дана поново активирати. „Постоји неколико момака који и даље тренирају рекреативно, неки имају своје кајаке који су остали из клуба. Кад дођу из иностранства, поново се окупе и возе,“ прича он.
Један од бивших чланова клуба данас живи и ради у Новом Пазару, где је након студија покушао да оснује нови клуб. „Отворио сам клуб, али сам га касније затворио. Ипак, нисам престао да се бавим спортом. Још увек се такмичим и сада сам регистрован за Кајак клуб ‘Гусари’ из Ниша. Моја деца такође тренирају – ћерка је била међу најбољима у Србији, па могу рећи да се традиција наставила,“ каже поносно.
Са осмехом додаје да се кајаком бави већ 49 година, од своје шесте. „Сада сам активнији него кад сам био у Пријепољу,“ каже кроз шалу.
Сећање на незаборавне тренутке
Једна од најлепших успомена из тог времена јесте чувени спуст од Плава до Пријепоља 1987. године. „Спуштали смо се четири дана – то је било незаборавно искуство. Права авантура, дружење, природа, река… нешто што се памти заувек.“
Данас, кајак на Лиму и даље живи – тише него некад, али у срцима оних који су уз њега одрасли. Можда баш њихова упорност и љубав према спорту једног дана поново оживе Кајак-кану клуб „Лим“ у пуном сјају.
А.П.
