U razgovoru za Polimlje, glumac Amar otvorio je svoju dušu, govoreći o detinjstvu u Prijepolju, o teškim vremenima u kojima je odrastao, prvim ulogama i životnim lekcijama koje su ga oblikovale. Iako već dugo živi i radi van zavičaja, ističe da je svojim mislima i srcem uvek vezan za reku Lim, ulice i ljude koji su mu podarili temeljne vrednosti – da je najvažnije biti dobar čovek. Njegova životna priča, prožeta borbom za istinu i umetničku slobodu, svedoči o tome koliko je važno ne odustati od sebe, čak i onda kada je cena visoka.
Ammare, možeš li nam reći par reči o svom detinjstvu i kada si otišao iz Prijepolja?
“Najranije detinjstvo proveo sam u jednom od najmračnijih perioda, ne samo za Prijepolje već i za čitavu zemlju. Odrastao sam u vremenu raspada države koja je, ma koliko je danas neko osporavao, bila plod velike i hrabre ideje – da ljudi sličnog jezika, porekla i kulture mogu da žive zajedno i da grade zajedničku kuću, u kojoj će različitosti biti snaga, a ne slabost. Ta kuća se urušavala, a mi, deca, odrastali smo na njenim ruševinama.Ali, u mom domu i u mom Prijepolju, osnovne vrednosti nisu umrle. Naučen sam da nije važno kojem bogu se moliš, niti koju zastavu držiš iznad glave, nije presudno kolika ti je kuća ni kakav auto voze tvoji roditelji – jedino je važno da budeš čovek, i to dobar čovek. Ta jednostavna, ali velika lekcija oblikovala me je više nego bilo šta drugo.Iako fizički odavno nisam u Prijepolju, u duhovnom i moralnom smislu ja ga nikada nisam napustio. Gde god da sam, u Beogradu, Zagrebu ili Ljubljani, ja sam Prijepoljac. To je temelj mog identiteta i nešto čega se nikada neću odreći.”
Da li je glavna uloga u grčkom filmu „Vođa“ bila presudna u tvom životu?
“„Vođa“ je došao u vreme kada sam i sam bio na prekretnici, pun nade i verovanja da umetnost može da promeni svet. Bio je to trenutak u kojem je sve izgledalo moguće – i jeste, jer mladost nosi sa sobom jednu vrstu naivnosti, ali i snagu. Možda je tada izgledalo da mi je ta uloga otvorila vrata i dala krila, ali kasnije sam shvatio da u ovom poslu nema jedne prelomne tačke.Svaki dan može da bude presudan. Presudan je onaj kada te publika prepozna, ali i onaj kada vlast odluči da glumci više ne smeju da misle slobodno. Presudan je i trenutak u kojem shvatiš da karijera nije samo pitanje talenta i rada, već i hrabrosti da ne pristaneš da ćutiš onda kada znaš da treba da govoriš.”
Kako si dobio ulogu u jednoj od naših najvećih serija i šta je tome prethodilo?
“Sve je to igra sudbine. Uloge dolaze i odlaze, ali način na koji ih dobijaš govori mnogo i o poslu i o vremenu u kojem živiš. U mom slučaju, ništa nije bilo poklonjeno – sve sam morao da zaslužim, kroz kastinge i kroz dokazivanje. Međutim, shvatio sam i nešto drugo: ulogu možeš izgubiti ne zato što nisi dovoljno dobar glumac, već zato što nisi spreman da pristaneš na poniženja, da budeš deo sistema u kojem poslušnost vredi više od umeća.To je surova lekcija, ali i dragocena, jer ti pokaže da se istinska vrednost umetnosti ne meri brojem uloga, već time koliko si ostao veran sebi.”
Znam da si od same pojave na sceni voleo sa publikom i pratiocima podeliti mišljenja o aktuelnim dešavanjima. Jesi li ikad poželeo da nešto nisi rekao ili da si možda još jače trebao? Na kraju, da li je vredelo i je li sve to bilo skupo?
“Ne verujem u ćutanje, naročito kada znaš da se oko tebe dešava nepravda. Svako ko ima makar mali javni prostor, ima i odgovornost – da ne laže, da ne ćuti i da se ne pravi slep. Ja sam govorio ono što sam mislio, onako kako sam osećao, ne pitajući se kakva će biti cena.Da li je bilo skupo? Jeste. Danas ne mogu da radim u svojoj zemlji. Da sam hteo, mogao sam da se prilagodim, da zaćutim, da klimnem glavom kada znam da bi trebalo da je pognem od stida. Ali nisam mogao. Mogao bih da imam miran život, ali to ne bih bio ja. Plaćam visoku cenu, ali ujedno spavam mirno, jer nisam prodao sebe. A to je vrednost koja se ne meri ni novcem ni slavom.”
Morao si da odeš i iz Srbije, ili si otišao zbog posla i dalje karijere?
“Otišao sam jer nisam imao izbora. Kada ti zbog učešća na protestima uruče otkaz, poruka je jasna: ovde za tebe nema mesta. To je bila teška spoznaja, jer izgledalo je kao da odustajem, kao da se povlačim. A zapravo sam otišao da bih opstao, da bih nastavio da radim ono što volim, makar i daleko od kuće.Danas, dve godine kasnije, radim van Srbije, ali se ne osećam kao da sam otišao. Uvek sam prisutan, makar kroz reč, stav, glas. Srbija je moja borba i moja nada. Sanjam o zemlji u kojoj će svi imati jednake šanse, bez obzira na to da li su bogati ili siromašni, u kojoj će deca birati profesiju po srcu, a ne po partijskoj knjižici. To je zemlja u kojoj želim da živim, a do tada – borim se izdaleka.”
Kakvi su ti dalji poslovni planovi i da li svim ovim javnim obraćanjima želiš da nagovestiš povratak i aktivno učešće na političkoj sceni Srbije?
“Planovi u glumačkom svetu uvek zavise od drugih – od onih koji odlučuju koga angažuju. Trenutno radim na seriji u Sloveniji, nadam se nastavku jedne serije u Hrvatskoj. Moj život je rastrzan između Zagreba i Ljubljane, ali srce mi je uvek okrenuto ka Beogradu i mom Prijepolju. Što se politike tiče – ne, ne vidim sebe u partijama i institucijama. Politika, onakva kakvu je danas poznajemo, nije moje polje. Moja borba za bolju Srbiju vodi se kroz umetnost i kroz javnu reč. Ako ikada nešto mogu da promenim, to ću uraditi glasom i delom, a ne funkcijom. Jedino za šta možda ostavljam nekakvog prostora jeste angažovanje u prijepoljskoj politici i to samo ako budem siguran u ono u šta za sada imam samo osnove za sumnju – da u Prijepolju postoje mladi ljudi odlučni da grad koji već dugo srlja u ćoravu stranu, vrate na pravi put. Ako se pruži prilika da politički počistimo one koji su Prijepolje dugo uništavali, biće mi neobično zadovoljstvo da budem deo takve priče.”
Svi se radujemo kada si u Prijepolju. Koliko često dolaziš, koja mesta najradije posećuješ i postoji li verovatnoća da neki deo kapitala uložiš u zavičaj i u šta bi najradije investirao?
“Prijepolje je za mene uvek više od rodnog grada – to je osećaj, miris, pogled na reku, glasovi iz detinjstva. Dolazim koliko god mogu, i uvek posećujem ista mesta – obalu Lima, staro gradsko jezgro, mahale u kojima sam rastao.Već sam deo kapitala uložio u obnovu porodične kuće. Ako u budućnosti budem imao više, uložio bih u nešto što ne pripada samo meni, već svima nama – u zajedničku kuću, u Prijepolje. Ali dokle god gradom upravljaju oni koji ga ne vole, svaki dinar uložen delovaće kao da ga sipamo u tuđi džep. Zato je prva i najveća investicija – promena ljudi koji odlučuju.”
Šta je to što ti najviše smeta u našem gradu?
“Najviše me boli što je sve pretvoreno u politiku – i to ne u politiku kao plemenitu službu građanima, već u karikaturu politike. Umesto vizije, tu je sitna trgovina, umesto služenja, tu je samovolja. Ti ljudi, često neobrazovani, gladni moći i novca, ponašaju se kao da su vlasnici grada, a zapravo samo prazne njegovu snagu.
Naš grad zaslužuje bolje. I verujem da će dočekati trenutak kada će oni koji ga danas urušavaju odgovarati – ako ne pred zakonom, onda pred istorijom.”
Na kraju, Ammare, imaš li neku poruku za naše sugrađane i mlade ljude Srbije?
“Ne volim da držim lekcije – moj put nije ni dovoljno veliki ni dovoljno svetao da bih mogao drugima da govorim šta treba. Ali jedno znam: Prijepolje još uvek ima snagu. U njemu postoje ljudi koji se bore da se grad vrati sebi i svima nama, da ponovo postane
Moja poruka mladima je da ne veruju da je sve izgubljeno. Da ne pristaju na ono što im se nameće kao jedina istina. Da veruju u znanje, u rad, u poštenje – jer to je jedina ulaznica za dostojanstven život. A sve drugo, sva poniženja i strahovi, proći će. Ostaje samo ono što je vredelo, a to je čovek u nama.”
Amar ostaje dosledan sebi, svojim uverenjima i svom gradu, ma gde živeo i radio. Njegova poruka mladima, ali i svim Prijepoljcima, jeste da ne gube veru u znanje, poštenje i zajedništvo, jer jedino tako grad i društvo mogu da krenu napred. „Sve prolazi, ostaje samo ono što je vredelo – čovek u nama“, kaže Amar, naglašavajući da će Prijepolje uvek biti njegov najveći zavičaj i najdublja inspiracija.
Vladimir Babić
