На који начин се пар из Пријепоља одлучи да своје гнездо свије негде тако далеко као што су Фарска острва, објасниће вам наши Пријепољци Мирела и Бојан.
„Обоје смо рођени у Пријепољу, али нас је живот брзо повео различитим путевима. Мене је факултет одвео у Нови Сад — уписала сам ДИФ и пронашла клуб у којем сам могла да играм. Од првог тренутка сам била заљубљена у Нови Сад. Град ми је брзо постао други дом. И данас ми је драг, иако га не посећујем онолико често колико бих волела“, започиње свој део приче Мирела.
„И ја сам отишао због спорта — одбојка ме одвела даље. Студије су ме одвеле из Пријепоља у Подгорицу, затим су ме путеви водили до Будве, а на крају каријере стигао сам и до Сремске Митровице. Сваки град је оставио неки посебан траг“, надовезује се Бојан.
„Током наших спортских каријера имали смо прилику да упознамо и сарађујемо са бројним изузетним спортистима. А тек о тренерима бисмо могли писати странице и странице! Заиста не бисмо никога посебно издвајали, јер би то захтевало много више простора. Свако од њих је оставио неки траг, а успомене које носимо део су једне лепе и богате спортске прице“, настављају Мирела и Бојан заједно, као и увек.
Мирела, молим те, откриј нам како сте се ти и Бојан упознали и како је ту судбина умешала прсте да би вас споијла.
„Бојан и ја се заправо познајемо цео живот. Расли смо у истом крају, из комшилука, кроз основну школу, па чак и у средњој завршисмо у истом одељењу. После завршених школа, спортских каријера,судбина умеша прсте и споји нас опет у нашем малом месту. Искрено, да нам је неко тада рекао да ћемо једног дана бити заједно, не бисмо му веровали“.
Kако је дошло до тога да се баш нађеш толико далеко од твог родног Пријепоља, а и од вољеног Новог Сада?
„Године 2005, док је Србија пролазила кроз политичку нестабилност и споре реформе, покушавала сам да пронађем посао у просвети у родном Пријепољу. Наравно, без успеха. Тада сам одлучила да прихватим понуду коју сам раније добијала од пријатеља из Новог Сада — да играм одбојку на Фарским острвима. Тешко је било отићи, али још теже остати и чекати. И тако се спаковах и одох на далеки север“.
Реци ми када ти се Бојан придружио и да ли је тада било лакше наставити живот далеко од Пријепоља и ваших породица?
„Прво сам ја отишла, Бојан ми се придружио годину дана касније. Наравно да није било лако — нова клима, другачији језик, потпуно нови свет. Али, навикнеш се. Kад радиш и гураш даље, немаш времена да превише размишљаш о свему што те снађе“.
Након одласка, стварате сопствену породицу и градите свој дом тамо негде далеко. Kако је то ишло и када сте се уопште одлучили на тај корак?
„Родили су се Феђа 2008. и Нађа 2012. године. Све до Феђиног поласка у школу, ми смо се враћали у Србију. Међутим, када је школовање почело, постало је јасно — Фарска острва постају наш дом. Острва је укупно 18, а становника око 55.000. Не познајемо се сви, наравно, али није тешко сазнати понешто о свакоме — овде вести путују брже од ветра. Живот у овој далекој и јединственој заједници нуди стабилност, сигурност и задивљујућу природу. Лети је природа нестварна. Све изгледа као са разгледнице“.
Kолико се често враћате у овде и који је ваш утисак о садашњем Пријепољу?
„Сваке године долазимо у Србију и трудимо се да деци покажемо оне крајеве које ни сами нисмо имали прилику да обиђемо док смо ту живели. Пријепоље ће заувек бити део нас, где год да живимо. Ипак, морамо признати да се доста тога променило. Некад нам се чини да никад није било више смећа, паса луталица и аутомобиле, а посебно возача који возе као да су у Монци“.
Да ли деца воле да дођу у нашу Србију?
„Да, свакако! Они се увек радују доласку. У Србији је за њих све „узбудљиво“ — од хране, преко природе, до дружења с родбином. Посебно им се допада топлина људи, опуштеност и та наша специфична енергија које нема нигде друго. Наша мала мисија је да деца упознају земљу из које потичу, али и да је ми сами доживимо на нови начин “.
Сада ми реци искрено, колика је могућност вашег повратка у родни крај?
„Никад не кажемо „никад“. Пријепоље је наш завичај, тамо су наши корени, успомене, породица и пријатељи. Међутим, реално гледано, повратак би зависио од много фактора — првенствено од тога да ли бисмо могли да обезбедимо стабилан посао, добар образовни систем за децу и неку сигурност у свакодневном животу. Навикли смо на одређени квалитет и ритам живота који сада имамо, и тешко би било вратити се на нешто мање стабилно. Али срце је увек отворено за ту могућност уколико би околности биле праве“.
Kако сада, из вашег угла, видите ситуацију у друштву у Србији тренутно и шта бисте ви урадили по том питању?
„Србија има огромне потенцијале, али их политика гуши — краткорочни интереси, партијска запошљавања, неодговорност. Људи су талентовани, вредни и пуни жеље да живе нормално, али систем их ломи и тера да ћуте, да се сналазе или да, као ми, оду. Да смо на власти, кренули бисмо од основа: уредити институције, ојачати образовање, вратити достојанство професијама и увести одговорност у свакој сфери. Листа је подугачка. Али, пре свега, вратити достојанство обичном човеку. Ономе ко поштено ради, плаћа порез и васпитава своју децу да буду људи. Тај човек данас у Србији има најмање права, а на његовим леђима све почива“.
Kоја је ваша порука Пријепољцима, па и свима који ће ове редове читати?
„Где год вас живот одведе — не заборавите ко сте и одакле долазите. Знамо да није лако остати, ни отићи. Али верујте у себе, учите, радите поштено и не пристајте на оно што није достојно ваших снова. Ако остајете — борите се да мењате ствари, колико год то изгледало споро и немогуће. Ако одлазите — понесите свој крај са собом, као снагу, не као терет. Ми верујемо да боља Србија није негде далеко — она је у вама“.
Приредио Владимир Бабић
