Već tri decenije Velibor Marinković, u Prijepolju poznat kao „učitelj koji prodaje knjige“, čuva posao koji je mnogim generacijama đaka i njihovim roditeljima bio od velike pomoći. Tokom 30 godina, Marinković je preprodajom udžbenika i drugih knjiga olakšao školovanje đacima iz Prijepolja, Priboja i Nove Varoši.
Njegova knjižara, nastala iz prosvetarskog poziva i ljubavi prema radu sa decom, godinama je bila smeštena u Domu kulture. Tu je, kako kaže, proveo 27 godina dok nije morao da napusti prostorije, pa je skladište za čak 12 tona knjiga morao da potraži na više mesta – u podrumu, staroj kafani i u improvizovanom skladištu na otvorenom. „U današnje vreme niko knjigu neće da ukrade, jer im nije potrebna, pa su i na tom mestu bezbedne“, kaže Marinković uz osmeh.
Ideju o knjižari dobio je još dok je radio u prosveti. „Želeo sam da otvorim knjižaru u školi, ali nisam naišao na podršku direktora. Onda sam odlučio da to uradim samostalno. Počeo sam da prodajem nove knjige, a ubrzo i da razvijam sistem razmene polovnih – đaci bi donosili udžbenike iz prethodnog razreda, doplatili razliku i dobijali nove. Tako su deca čuvala knjige i štedela roditeljima značajan novac“, objašnjava Marinković.
Iako je penzionisan i ima, kako kaže, „solidnu penziju i troje dece lekara“, ovaj posao nastavlja iz ljubavi prema radu sa decom i ljudima. „Moja deca su govorila da ne moram da radim, da će mi pomoći, ali ja želim da nastavim jer uživam u ovom poslu i radu sa ljudima.“
Danas mu u knjižari pomažu Pajo i jedna saradnica, a iako se programi i izdavači stalno menjaju, potražnja za udžbenicima i dalje postoji. „U jednoj školi za samo jedan razred promenili su sedam izdavača. Nekada je postojao jedinstven program Zavoda za udžbenike, a danas svaka škola ima drugačije spiskove. Roditelji teško izlaze na kraj s tim, a ovakav sistem im mnogo znači“, kaže Marinković.
Tokom godina dobijao je ponude da posao preseli u Priboj ili Novu Varoš, ali je to odbio. „Ja sam Prijepoljac i ne želim da idem iz svog grada. Ko hoće – dođe kod mene“, naglašava on.
Pored udžbenika, Marinković u ponudi ima i druge knjige – od školskih priručnika do naslova poznatih autora iz Prijepolja i šire. Ipak, ističe da nikada nije imao podršku opštine. „Mogli su da mi pomognu da ostanem u Domu kulture, ali nisu želeli. Šteta je što su knjige završile u podrumu i napolju.“
Velibor Marinković je, osim prosvetarskog rada, bio i sekretar i direktor škola, a osam godina i direktor lista „Polimlje“. Iako je mogao da izabere političku karijeru, odlučio je da ostane uz decu i obrazovanje. „Deca su se mnogo promenila od tada, ali rad sa njima mi je i dalje najveće zadovoljstvo“, zaključuje „učitelj koji prodaje knjige“.
A.P.
