Осмог августа, на празник Свете Петке, у Бабинама је обележена 150. годишњица подизања Бабинске буне. Пратећи припреме за овај значајан догађај, више пута смо долазили до приче о фамилији Плескоњић и њеном великом доприносу Цркви у Бабинама — од изградње, даровања крстова и осликавања, до бројних прилога и подршке обележавању важних датума за целу Србију и српски народ.
Овог пута, разговарамо са Драганом Плескоњићем, светски признатим експертом у области сајбер и софтверске безбедности, примене вештачке интелигенције, истраживачем, аутором, саветником и руководиоцем. Рођен је у Бабинама, где је и почела Бабинска буна. Након студија на Техничкој Војној академији у Загребу и магистарских студија на Електротехничком факултету у истом граду, постао је једно од најпознатијих имена у свету у својој области, прослављајући Србију и свој завичај на свим континентима.
Драгане, када сте отишли из Пријепоља, како сте се нашли у Загребу на факултету? Чија је то била идеја и јесте ли имали некога тамо да вас дочека и упути бар у првим данима?
“Из Пријепоља сам отишао на студије у Загреб 1983. године, након завршене средње школе. Идеја је дошла од мог ујака, који је видео конкурс за Техничку Војну академију (ТВА). Важно је било и то што је ТВА тада имала више рачунарских система на којима се могло радити 24 сата дневно, што није било доступно „обичном човеку“. Један од тих рачунара био је суперкомпјутер тог времена — Cyber, дело Seymour-а Cray-а, једног од најзначајнијих људи у историји рачунарства.У Загреб сам дошао у потпуно непознату средину. Никога нисам познавао, па сам морао да почнем нов живот и стварам нова пријатељства, од којих многа трају и данас”.
Откуд интересовање баш за сајбер безбедност, рачунарске науке и технику, информационе системе и њихову заштиту? Како сте успели да будете „главни“ у многим фирмама широм света и да постанете велико име у тој области?
“Био сам одличан математичар, па је било природно да се окренем рачунарима и програмирању. У седмом разреду основне школе освојио сам прву награду на републичком такмичењу младих математичара СР Србије, а затим и трећу награду на савезном такмичењу тадашње СФРЈ. Током студија сам се озбиљно заинтересовао за криптографију и криптоанализу, а касније и за целокупну област рачунарске безбедности. Успех дугујем комбинацији одличног образовања, практичне примене знања у виду производа и услуга које је тржиште тражило, радозналости, упорности и породичном васпитању. Техничка Војна академија била је једна од најбољих високошколских установа у овом делу света, са изузетним наставним кадром, програмима и опремом”.
После магистарских студија сте се преселили у Београд? Када сте и како решили да кренете даље?
“После студија сам три године радио као асистент на Високим војнотехничким школама у Загребу. У Београд сам се преселио 1991. године због ратних дешавања и запослио се у Лола институту, а потом наставио рад на ВТА, која је пресељена у Београд. Аутор сам или коаутор десет књига, преко сто научних и стручних радова и имам девет америчких патената. Основао сам или водио дванаест фирми, све усмерене ка глобалном тржишту, али са развојем у Србији. Најновија је Glog.AI, која се бави развојем производа и услуга у области сајбер безбедности уз примену вештачке интелигенције”.
Где сада живите и је ли тешко опстати у струци са пребивалиштем у Србији?
“Живим у Београду са супругом и ћерком, а син се одселио пре неколико година и сада живи у Њујорку. Често сам путовао широм света. Није увек лако, али ако радите оно што волите и спремни сте на труд, стално учење и одрицања, могуће је. Посебно сам поносан на своју децу: син Владимир ради у Google-у у Њујорку као Technical Lead, а ћерка Ања је завршила два факултета и мастер из Computational Finance, ради и спрема CFA испит”.
Да ли Србија има неке предности у односу на Америку и развијену Европу у овој области?
“Да, имамо талентоване људе и богат друштвени и породични живот, али смо изгубили мало од љубазности и емпатије коју смо некад имали. То је нешто што би требало да вратимо”.
Да ли одржавате везе са рођацима и пријатељима у завичају, колико често долазите и да ли би део Вашег посла могао да се обавља из Бабина?
“Одржавам контакте и технологија у томе много помаже. Долазим ређе него што бих желео. Део посла би могао да се ради из Бабина, али инфраструктурни проблеми то отежавају”.
Да ли се у догледно време може очекивати неко улагање у завичају и како би Пријепољци могли да помогну?
“Размишљао сам о томе, али специфична струка и недостатак инфраструктуре представљају изазов — од лошег пута и честих прекида струје до недостатка водовода и здравствене доступности”.
За крај, имате ли поруку за Пријепољце и младе људе у Србији?
“Учите, будите упорни, не постављајте себи ограничења и будите храбри. Они који имају петљу имају и шансу. Успех није само у резултату, већ и у путовању. Срдачан поздрав мојим Бабинцима и свим Пријепољцима, ма где били! „
Драганова прича је доказ да се упорност, рад и посвећеност увек исплате. Из Пријепоља је кренуо на пут који га је одвео до врха у својој области, али је у срцу увек носио завичај. Његов успех није само лична победа, већ и подстрек младима да верују у себе и своје способности – јер велики резултати почињу малим корацима, али и великом вером да је све могуће.
Приредио: Владимир Бабић
