„Кад те зовнем зелени Лиме / вода ми се твоја одазове / небо ти се отвори / пут се покори /поље се поклони / да ти дођем.
Кад ти дођем из туђине Лиме / напој ме водом тишицом / окуј ми неба мрамором / огради с горе седефом / да ти више никад не одем.“
Стиховима једног од највећих песника Лима Хусеина Башића (1938 – 2007), које је казивањем и музичким аранжманом у џингл претворио чести гост Пријепоља музичар Александар Беговић, почињали су „Лимски дарови“. Културно-забавна и туристичко-спортска манифестација, некада најпопуларнија у Пријепољу. Први „Лимски дарови“ одржани су 19. августа 2005. На новоизграђеном кеју на левој обали Лима, на локацији изнад новог моста. Потом је устаљени термин био први викенд августа. Овог августа манифестације није било. Уместо јубиларног 20-годишњег обележавања, „Лимски дарови“ су пиштени низ воду.
Иницијатори и оснивачи манифестације Есад Чичић и Милан Р. Цмиљановић имали су намеру да покрену једну градску манифестацију, у поплави других, која би се „примила“ у народу, а град спустила на обале реке и афирмисала Лим као жилу куцавицу и суви жиг Пријепоља. У томе су успели, орочивши свој мандат на 10 година. Формирано је и Удружење грађана „Друштво Лимски дарови“ чијем је имену, као и манифестацији кумовао интелектуалац у правом смислу те речи, некадашњи уметнички директор Југословенског драмског позоришта, новинар и позоришни критичар Милутин Мишић, пријепољски зет који ће потом понети и титулу првог међу најбољим изабраним пијепољским зетовима.
Окосницу манифестације чиниле су та популарна Пријепољска зетовијада, потом Лимски котлић, такмичење у справљању најбоље рибље чорбе и Меморијални турнир у одбојци на песку „Радомир Лале Морачанин“, у знак сећања на пријепољског „доктора за душу“ и једног од највећих лимољубаца. На више сценских и амбијенталних локација у граду организовало се и мноштво других разноврсних, пратећих програма обједињених концептуалним оквиром и позивом „Сиђи до реке“. Уз логистичку подршку локалне самоуправе и тек формиране Туритичке организације, а та подршка често је била само декларативна, „Лимски дарови“ су постали својеврсни Сабор Пријепољаца из земље и иностранства. Већина је своје годишње одморе усклађивала са термином одржавања манифестације. На обали Лима окупљале су се чак четири генерације Пријепољаца. Мада декларисана као такмичарска – бирање најбољих зетова, најбоље рибље чорбе, најбољих у бич волеју, манифестација је превасходно имала културолошки и забавни карактер. Уз изабрану стару градску музику, шансоне и џез, као музичку едукативну потку, врцали су „Лимски дарови“ од препознатљивог пријепољског духа који се заразно ширио обалом Лима кроз, рецимо, маштовите називе екипа на „Лимском котлићу“ – „Лимски кленови“, „Аласи са Милешевке“, „Водокотлић“ или слоган под којим је радио жири за избор најбољих чорби – „Ако не може другачије, онда ћемо поштено“. Ко се љутио, тек би награбусио. На првом котлићу било је 19 екипа, да би рекордних 43 учествовало на шестом, 2009. По званичним извештајима МУП-а „Лимски дарови“ окупљали су и преко 4000 људи (рекорд забележен 2012. године), знатно више од Смотре трубачких оркестара у Коловрату, Скокова у Петровцу и Мостова Балкана на Јабуци.
Бројке и слова о првих 10 година „Лимских дарова“ говоре овако: 0 (нула) инцидената; 10 Пријепољских зетовијада, Лимских котлића и турнира у бич волеју; 30 пратећих програма – изложби, концерата, промоција књига, промоција најбољих ракија, коктела, спортских догађаја (уличне трке, шах на новом мосту); 50 изабраних „Нај пријепољских зетова“ из 11 држава – Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Италије, Норвешке, Шведске, САД, Немачке, Француске и Швајцарске. Као 50. на листи уписан је један од највећих сликара са ових простора Петар Лубарда; 100 прилога објављених у електронским и штампаним медијима – локалним, регионалним, републичким и иностраним; 300 екипа на Лимском котлићу; 1000 екипа у шест категорија на турниру у одбојци на песку који је са целом својом фамилијом предано водио Зденко Крповић; 30.000 посетилаца… и непроцењиво вредна финансијска и свака друга подршка бројних Пријепољаца који су препознали вредност и значај ове манифестације.
Прошао је август… У години необележеног јубилеја остају сећања, успомене и фотографије које сведоче о Сабору Пријепољаца на обали вољене реке, о незаборавним отварањима у ексклузивном пословном простору предузећа „Емилио Штехер“ Меше Подбићанина, о Лимској чаролији коју су правили многи којих више нема као што су, рецимо, председник жирија Лимског котлића Небојша Љуштановић Трта или Самир Садиковић са својим перформансима…
Као редовни и запажени учесници, организацију манифестације је 2015. преузело Омладинско удружење „Млади и талентовани“ (МИТ). Трајали су само једно лето. Били су млади, али недовољно талентовани (ни радни) за један овакав изазов. Потом су из ТОП-а на Лим уз екстремно висок хонорар доводили „Микија из Купинова“ и најављивали естрадизацију манифестације, пре него што су је укинули. Лета 2021. младе и храбре Пријепољке – Милена Цмиљановић, сада Чичић, Дуња Ћуковић и Драгана Терзић обновиле су „Лимске дарове“. Придружила им се и Зелда Ћуковић. Задржавајући срж манифестације, уз своје нове креације и акције (избор најбоље пријепољске снахе, рецимо) повратиле су Пријепољке и Пријепољце, претежно младе, на обалу своје реке. Без довољне, а тако потребне подршке, више од постигнутог нису могле.
Свака част ПП фесту, али Пријепољу фали једна права, летња градска манифестација. На којој ће грађани бити не само конзументи, већ и активни учесници и креатори. Једино што је извесно јесте да је судбина „Лимских дарова“ – неизвесна.
М. Р. Цмиљановић
ПОСТХУМНО СЛОВО О ЕСKУ ЧИЧИЋУ
Непосредно пред улазак у штампу овог броја, преминуо је Еско Чичић, један од оснивача и организатора „Лимских дарова“. Еско је свих претходних 20 година лимовао за ову манифестацију, ширио причу и позитивном енергијом запљускивао обале Лима и Милешевке. Био је ведри дух старе пријепољске чаршије које више нема. Својим интелектуално проницљивим, врцавим хумором био је стожер нематеријалне усмене културне баштине Пријепоља коју би требало сачувати у корицама неке нове књиге. Еско је кад је могао и колико је могао, и кад је полицајац био, свима помагао. У шали никога није штедео.
Живео је и у Београду, и у Сарајеву, лети на Kорчули. Увек се враћао у своје Пријепоље. Свуда је био у друштву омиљен. Kо је Еска упознао, упознао је лепшу страну Пријепоља. Својим одласком Еско је дефинитивно закључао стару пријепољску чаршију са некада препознатљивим духом. Kао задужбину оставио је „Лимске дарове“.
Да је правих вредносних критеријума који мере допринос, оданост и љубав према граду, Еско Чичић заслужује неко обележје у Пријепољу. Јер град се не гради нити профилише само од камена и цигала, већ и од духа својих грађана.
М.Р.Ц.
