Ковиљка Панић, заједно са својим супругом, већ годинама настоји да помогне тамо где је најпотребније. Њихова најновија хумана акција била је усмерена ка школи у Сељашници, где су сопственим средствима покренули обнову и реновирање. „Када деца уђу у школу и затекну нове услове – све чисто, лепо и уређено, имаће осећај да неко брине о њима, а и биће им много топлије и пријатније“, каже Ковиљка.
Подршци школи придружила се и општина, што је, како истиче, за њих било велико охрабрење и задовољство. Ово није први пут да Ковиљка и њен супруг помажу – било да се ради о донацији клима-уређаја за пријепољско породилиште, помоћи школама, манастирима или породицама у невољи, њихова жеља је увек иста: да учине нешто добро за заједницу.
Посебно емотивну причу носи помоћ породици Бељак, која је у кратком временском периоду остала без оба родитеља. „Не знам кога ова прича не би дирнула. Малолетна деца, ни крива ни дужна, преко ноћи су остала без оца и мајке. Највећи изазов за мене био је не финансијски, већ ментални и емотивни – шта рећи деци која су изгубила оба родитеља?“, каже Ковиљка.
„Они нису наша деца, али од данас нису ни сами. Могу да кажем да су и моја деца, јер ћемо бити уз њих онолико колико год им буде потребно. Три срца остала су без родитеља, али сада имају нову наду. Ми не тражимо захвалност – само верујемо да, ако имаш, подели, ако можеш, помози. Јер љубав, када се даје, не смањује се, већ расте“, истиче Ковиљка Панић.
Она је посетила породицу, опремила децу за школу, купила им одећу, школски прибор и све што им је било неопходно за кућу. Са њима је у свакодневном контакту, трудећи се да им, поред материјалне помоћи, пружи љубав, пријатељство и подршку у сваком смислу. „Покушала сам да им надоместим оно што је незаменљиво – љубав родитеља. Драго ми је што знају да нису сами“, додаје она.
Иако није одрасла у Пријепољу, Ковиљка га сматра својим другим домом. Њени родитељи потичу из ових крајева, а она је детињство проводила код бабе и деде. „Пријепоље има душу и лепоту, и желимо да што више времена проводимо овде са децом. Зато смо одлучили да направимо кућу у овом граду“, објашњава.
Жеља Ковиљке Панић је да ускоро оснује и фондацију, јер верује да удруженим снагама може да се уради много више. „Појединачно можемо учинити нешто, али заједно можемо много. Верујем да ће кроз фондацију наша помоћ бити систематичнија и да ће допринети да Пријепоље постане боље место за живот“, истиче она.
Причом и делима Ковиљке Пантић показује се да хуманост нема граница. Помажући школи у Сељашници и подржавајући породицу Белјак која је остала без оба родитеља, она сведочи да истинска људскост лежи у спремности да се подели и да се буде ту за друге. Њен пример охрабрује и подсећа да, када једни другима пружимо руку, заједница постаје снажнија, а нада јача.
Ања Пузовић
