Од Лима до научне сцене света – прича која инспирише
У оквиру рубрике „Пријепољци ван Пријепоља“, доносимо причу младе жене која је из малог града на Лиму, корак по корак, стигла до највиших научних кругова. Њена инспиративна прича о упорности, вери у себе и образовање као животном ослонцу сведочи да и из мањих средина почињу велики снови. Као доктор наука и научни сарадник у Институту за нуклеарне науке „Винча“, данас успешно представља Србију у међународним мрежама и доказује да се посвећеношћу могу досећи светски домети – уз јасну свест о томе ко си и одакле долазиш.
Како памтите своје детињство у Пријепољу? Које вредности сте понели са собом?
„Рођена сам у Пријепољу, малом граду крај Лима, чије ми је окружење подарило вредности које и данас носим у себи: упорност, скромност и веру у образовање као примарне вредности којима ћу увек бити доследна. Ипак, одрастање у мањој средини често са собом носи осећај ограничених могућности, несигурности и страха од непознатог. Управо у тој непознаници ја сам препознала и зграбила своју прилику. Корак по корак, са вером, почела сам да градим свој пут.“
Да ли су вам родитељи били подршка у тој одлуци да кренете својим путем?
„Сваки положен испит давао ми је огромно охрабрење и радост. Позив ка мами и тати: „Десетка је“! Њихова радост, некако тиха подршка, без пуно хвале, али са пуно вере у речима „Здраво била“, били су ветар у леђа. Касније, упркос изазовима и непознаницама, вера ме је водила током целог образовног пута.“
Били сте најбоља студенткиња генерације. Шта вас је водило у тим тренуцима?
„Уверење да знање и посвећеност могу превазићи све препреке. Лично верујем да рад, залагање, одрицање и труд који се улажу из дана у дан дају резултате – и снагу да се не посустане, чак ни у најтежим тренуцима.“
Који су вам успеси посебно значили током студија?
„Поред државне стипендије, постала сам и добитница стипендије „Задужбине Студеница“, коју је основала српска дијаспора у Сан Франциску. То је за мене било више од финансијске подршке – то је била нова доза поверења. Осетила сам да не смем изневерити очекивања. Морам успети.“
Каква су била ваша међународна искуства и на којима сте институцијама били?
„Била сам на стручном усавршавању у оквиру програма РОСАТОМ-а у Руској Федерацији, где сам се упознала са руским моделом нуклеарне енергије и безбедносним приступима. Године 2019. добила сам сертификат на Институту за међународне студије у Калифорнији, као и сертификат Европске комисије у Италији за курс о нуклеарним заштитним мерама и непролиферацији.“
Како сте стигли до престижне МААЕ стипендије?
„У 2023. години добила сам Марија Склодовска Кири стипендију Међународне агенције за атомску енергију (IAEA). Завршила сам мастер из нуклеарне безбедности на Универзитету у Софији, одбранивши тезу о безбедности радиоактивних извора који се користе у медицини у Србији.“
Данас сте научни сарадник у „Винчи“. На чему радите и како изгледа ваш фокус?
„Усмерена сам на управљање ХБРН ризицима (хемијским, биолошким, радиолошким и нуклеарним), смањење ризика од катастрофа, нуклеарну безбедност и заштиту животне средине. У „Винчи“ радим као научни сарадник, а Србију представљам и у оквиру ИНСЕН мреже под окриљем МААЕ, где сам од 2022. године председавајућа Радне групе III, која се бави образовањем у области нуклеарне безбедности.“
Недавно сте и докторирали. Како изгледа када се заокружи једно тако велико поглавље?
„Докторску дисертацију одбранила сам у априлу 2025. године на Факултету безбедности Универзитета у Београду. Тема је била интеграција модела за смањење ХБРН ризика у систем ванредних ситуација у Србији. То је било заокружење једног великог животног и академског пута, доказ да се упорност исплати.“
Шта за вас лично значи образовање?
„Образовање ми није донело само дипломе, већ и слободу да бирам свој пут, храброст да говорим својим гласом и снагу да сваким новим научним радом доприносим променама. Као што је Нелсон Мандела рекао: „Образовање је најмоћније оружје које можете употребити да бисте променили свет.”
Враћате ли се у Пријепоље и да ли размишљате о неком ангажману у завичају?
„Моја веза са Пријепољем је дубока. Свесна сам да сам много тога што данас јесам – постала захваљујући вредностима које сам тамо понела. Уколико се укаже прилика, радо бих допринела родном крају, макар кроз едукацију или неки пројекат.“
Шта бисте поручили младима из Пријепоља који сањају велике снове?
„Поручила бих им да верују у себе. Не морају одмах знати где ће их пут одвести – али нека не одустају. Рад, знање и посвећеност јесу тешки путеви, али воде до циља. Не мораш доћи из великог града да би направио велике ствари. Важно је само да никада не изгубиш веру – у себе, у своје могућности и у знање.“
Њена прича сведочи да географија не одређује домет – већ срце, ум и посвећеност. Од скромних почетака у Пријепољу до научних форума у Бечу, Монтереју и Софији, корачала је тихо, али сигурно. Њен пут је доказ да и из малих средина ничу велики снови – и да снага вере у себе, рад и знање може померити и оно што се чини немогућим. У времену у ком млади често трагају за смислом и стабилношћу, њена прича светли као путоказ. За све који долазе – и верују.
Приредио главни и одговорни уредник Владимир Бабић
