Док многи његови вршњаци сањају о одласку у град или на факултет, Милан је одлучио да остане у селу и настави породичну традицију сточарства. У разговору за наш лист Милошевић открива због чега је направио такав избор, како изгледа његов свакодневни живот на фарми, али и какве су му амбиције за будућност.
Како си донео одлуку да останеш на селу и помогнеш око фарме, уместо да наставиш школовање?
„У тренутку када сам требало да се определим да ли да упишем факултет или да останем на селу, превагнула је моја жеља да се бавим сточарством и да градим нешто што је већ генерацијама наше породично наслеђе. Себе сам видео као успешног привредника, који ће моћи да напредује управо кроз овај посао. Вероватно би ми факултет отворио неке друге могућности, али ја сам уверен да и овде могу да направим добар живот и да будем поносан на оно што радим.“
Да ли ти је било тешко да се одрекнеш факултета, и да ли си имао неку жељу шта би студирао?
„Искрено, није ми било тешко. Још као дете сам маштао да останем на селу и да радим са стоком. Факултет ме никада није превише привлачио. Волео бих, наравно, да сам можда имао прилике да нешто више научим, али мислим да овде могу да савладам све што ми је потребно кроз праксу.“
Како је твоја породица реаговала на твоју одлуку?
„Моја породица се веома обрадовала. Ово је заправо наш заједнички посао, који постоји деценијама, и свима је било драго што сам решио да останем и да наставим оно што су они стварали. Данас сви заједно учествујемо у раду, подржавамо се и некако смо ближи него икада.“
Како изгледа један твој радни дан на фарми?
„Радни дан почиње веома рано, без обзира на доба године. Прво се обавља мужа крава, три пута дневно. Поред тога, потребно је нахранити целу стоку, одржавати хигијену у штали и помоћним објектима, очистити опрему за мужу, проверити здравље животиња. Током лета има много посла и на њивама, прикупљању хране за зимски период, а зими је највећа брига како обезбедити довољно квалитетне хране и топлоте. То је ритам који тражи велику посвећеност.“
Колико тренутно имате грла и коју врсту производње водите?
„Имамо 15 крава музара, 10 јуница и 20 свиња, али планирамо да број постепено повећавамо. Највећи део производње односи се на млечне производе, пре свега сир и млеко, али имамо и неку количину меса од свиња. Потражња је добра, људи цене домаће производе, и то нам даје подстрек да се развијамо даље.“
Ко ти највише помаже у послу и колико је све то захтевно?
„Цела породица је укључена, и то много значи. Са правом организацијом и поделом посла, све се може постићи. Наравно, има дана када је и физички и психички тешко, али када знате зашто то радите и када видите резултат, онда све добија смисао.“
Који су највећи изазови са којима се сусрећеш као млад пољопривредник?
„Највећи изазов је да се научи све што овај посао захтева. Искрено, није лако без искуства савладати све проблеме који се јављају. Болести, тржиште, временске прилике, радници, све то мораш да научиш да контролишеш. Без доброг знања и труда, нема успеха.“
Да ли имаш подршку државе или локалне заједнице?
„Имам. Сваке године држава издваја средства за сточарство и обрадиву земљу. Није то увек довољно, али много значи да постоји бар нека подршка.“
Колико је тешко водити фарму и да ли имате механизацију и радну снагу?
„Радна снага је све већи проблем, јер људи немају воље да остану на селу. Што се механизације тиче, опремљени смо довољно добро, имамо неколико трактора и прикључних машина којима можемо да завршимо већину послова. Али свакако, било би добро када бисмо имали више људи који би хтели да се укључе.“
Да ли планираш неку обуку или курсеве у вези са сточарством?
„Ако се појави прилика или нека потреба, сигурно бих се укључио у неки курс. Али верујем да се највише учи на терену, јер те само пракса заиста припреми за све ситуације.“
Имаш ли планове за проширење или модернизацију?
„Планови за проширење већ постоје, желимо да повећамо број грла и да осавременимо опрему. Свака нова машина је добродошла, јер олакшава рад и подиже квалитет производње.“
Видиш ли себе у овом послу и за 10 или 20 година?
„Верујем да да. Ако услови дозволе и ако тржиште остане стабилно, сигурно бих наставио овим путем.“
Шта би поручио вршњацима који размишљају да напусте село и оду у град?
„Не желим никоме да намећем своје мишљење. Свако има право да изабере свој пут. Али бих рекао да и живот на селу има пуно предности и вредности, само ако га човек прихвати и ако жели да ради.“
Како би волео да се Бабине развија у будућности?
„Прво би требало решити основне ствари као што су путеви, стабилно снабдевање водом и струјом. То би много значило људима који овде живе. После тога би се могло радити и на културним и друштвеним садржајима.“
Да ли мислиш да се труд који улажеш исплати и да има дубљи смисао?
„Апсолутно. И данас се домаћи производи цене, и све док је тако, овај труд вреди. Уз то, овај посао даје посебан осећај задовољства, јер стварате нешто своје и видите резултат свог рада.“
Колико дуго ваша породица води фарму и ко све учествује у одржавању?
„Моја породица се бави сточарством одувек, али деда је тај који је много тога модернизовао, увео механизацију и подигао ниво производње. Данас сви радимо заједно, и то нам даје снагу.“
Приче попут ове показују да живот на селу није осуђен на пропаст ако има младих који су спремни да га оживе. Миланова одлука да остане у Бабинама, настави традицију и ради са пуним срцем доказ је да је могуће створити успешну и смислену будућност и ван градског живота. У времену кад многи беже из својих села, он је пример да се у завичају и даље може пронаћи место за понос и напредак.
Ања Пузовић
