Мало је Пријепољаца који су једнако успешно оставили траг и у спорту и у уметности. Један од њих је Синиша Брашњевић, некадашњи спринтер, а данас признати музичар, кантаутор и педагог. Његова музичка прича води нас од београдских рок клубова 90-их до јадранских сцена, али срце и инспирација остали су у Пријепољу. У разговору с њим сазнајемо више о његовим почецима, музичким узорима, раду с младима, као и о новим изазовима и плановима.
Којим путем је ишла твоја музичка каријера на почетку?
„Ја сам се у Пријепољу музички појавио 2005. године али сам пре тога имао већ десетогодишњу београдску каријеру. По пресељењу у Београд 1994. године, основао сам рок бенд Мустаћи у којем сам био ритам гитариста и вокал. Први јавни наступ догодио се октобра 1996. године у Студентском културном центру где смо свирали искључиво ауторске песме. Следећих неколико година уследили су наступи по београдским рок клубовима и фестивалима све до распада бенда 2001. године. Повратак у родни град је уследио неколико година касније кад су ме Пријепољци упознали и као музичара. До тада сам за суграђане био успешни спринтер на 100 и 200 метара. Након тога су ме неки у шали прогласили за „најбржег“ гитаристу у Србији а и шире.“
Ко су били узори твојој генерацији у музичком смислу?
За све нас, тада млађе музичаре Зеко Букушић је био Бог што се тиче пријепољских колега. У мојој соби се слушао југословенски рок, и.ако су у дневној соби и очевом аутомобилу грмели Змија Веки и Супер Снеки. У то гимназијско време сам открио Боба Дилана, Морисона, Леонарда Коена, Шобића , Штулића, и они су дефинитивно уметници који су формирали мој музички правац.
Да ли је било тешко набавити опрему за свирање тих година?
“Ух, да. Кад се сетим само тих проблема око опреме. Била је прескупа и недоступна великој већини музичара. Али, љубав према музици нас је терала на разна довијања и импровизације.”
Како бисте описали своје музичко ангажовање у Пријепољу и који моменти из тог периода Вам посебно значе?“
“У Пријепољу сам био музички активан од 2005 до 2014. године. Наступао сам самостално с гитаром и у тој форми сам најпрепознатљивији и дан данас. Кафе Академија је место где сам најдуже свирао и одакле носим феноменалне успомене. Пукне ме носталгија за тим временом врло често. Међутим, имао сам и друга ангажовања. Био сам члан оркестра Милешевски звуци чији је оснивач и шеф био , сада покојни професор Миленко Бајић. Наступао сам једно време и у оркестру Фолклорног ансамбла Дома културе као и у оркестру Пријепољски тамбураши са мојим драгим пријатељима. Међутим, оно на шта сам најпоноснији из тог периода у Пријепољу је школа гитаре коју сам основао и кроз коју је прошло око 80 дечака и девојчица. Данас су неки успешни музичари, Давор Пејовић, Медан Куртовић, Ђорђе Чпајак, Марија Дробњак, Синиша Свичевић. То су само неки за које тренутно знам да се данас баве музиком.”
Летња сезона у Будви 2014. се одужила и одлучио си да останеш тамо?
„Да, одужила се она летња сезона 2014. године када сам први пут наступио у Будви. Професионалне околности су разлог зашто сам већ 11 година „јадрански морнар“.“
Како си задовољан током своје каријере?
„Могао бих рећи да сам задовољан. Оно чиме сам последњих година преокупиран је ауторски рад. Многи су ме годинама познавали као извођача, полако ме упознају и као аутора. Иначе, аутор сам преко 40 песама које ће у наредном периоду изаћи из мојих свезака у јавност.“
„Какви су Ваши најновији ангажмани на музичкој сцени и шта публика може очекивати у наредном периоду?“
„У мају ове године наступио сам на фестивалу кантаутора „Кантарион“ који се одржао у Херцег Новом са ауторском песмом Будванско јутро и имала је јако леп пријем у Црној Гори. Иначе, Кантарион је како музички фестивал тако, могу слободно рећи и покрет који окупља кантауторе са простора бивше Југославије. Била ми је и биће ми част опет наступати са неким великим именима и представљати моје Пријепоље. У плану су наступи на још неким фестивалима у региону и излазак мог првог кантауторског албума који се већ снима. Ускоро, тј. 14. септембра, у Стоцу, у ФБиХ, имаћу први самостални концерт, или музичко поетско вече где ћу изводити искључиво ауторска дела. Надам се сличном наступу и пред мојим Пријепољцима.“
Да ли си се отуђио од Пријепоља обзиром да толико дуго не живиш ту?
„Пријепоље није нити може отићи из мене. Мој град, моја вечита инспирација и с поносом свуда истичем одакле сам .Волео бих да подстакнем и помогнем младе и креативне људе у Пријепољу на стваралаштво, не само у области музике већ и других уметности. Пратим деешавања, видим појавило се неколико ауторских дивних песама о нашем граду што ме посебно радује.“
Иако већ више од деценије живи и ствара на Јадрану, Синиша Брашњевић остаје дубоко везан за свој завичај. Његов кантауторски рад, препознатљив по искрености и емоцији, наставља да инспирише нове генерације, како у Пријепољу, тако и шире. Уз поруку „Видимо се у Пријепољу“, Синиша не само да најављује мпгући повратак на сцену родног града, већ и подсећа да право уметничко дело увек има своје корене, и душу, у месту одакле је потекло.
Владимир Бабић
